Neki bi rekli da su tih ’80-tih godina dobro živeli, i verujem, ali ja nisam jedan od njih. Živeo sam kao nomad sa 11. godina jer nismo imali svoj stan. Moja majka i očuh obijali su prazne stanove kako bi imali gde da spavamo moja sestra i ja.
Svaka nedelja drugi stan i druga okolina a vremena za učenje nije ni bilo.
U prvom stanu u kojem smo živeli, gde sam i odrastao, nalazio se na Kosančićevom vencu. Garsonjera od nekih 30 kvadrata ili ti jednom sobom, kupatilom i nekom kao kuhinjom je bila ceo naš svet. Posle deceniju provedenih u tom stanu izbacili su nas jer nismo imali pravo na taj stan, pa smo u narednih nekoliko dana spavali svo četvoro u hodniku zgrade dok su nas dojučerašnje komšije zaobilazile kao obične stvari. Boli kada se udariš ili posečeš ali shvatio sam da to i nije jaka bol koliko boli kada ljudi kojima si do juče govorio “Dobar dan” prođu pored tebe i na kratko te pogledaju sa neke “visine”.
Negativne ocene u školi su se ređale a ja sam govorio da nisam učio jer me je bilo sramota da kažem da spavam u hodniku a kasnije da se selim iz stana u stan ili da sam jedva nešto jeo tih dana. Moji drugari u školi ili ti deca sa kojom sa odrastao su me gledali kao nekoga ko je glup i nije vredan da sa njima provoditi vreme. Trudio sam se da na času što više zapamtim kako bi pokazao da nešto znam i da nebudem najgori ali teško je bilo kada sna malo imaš i znaš da već danas ili sutra ćeš možda spavati u nekom haustoru.
Para jedva smo imali i na razne ekskurzije nisam išao. Mislim da ono što će mi zauvek ostati je čas fizičkog. Nisu moji roditelji imali da mi kupe patike pa sam u čizmama igrao fudbal dok su mi se svi smejali i dobacivali razne pošalice. Bili smo deca pa nisu shvatali ili ti nisu znali kroz šta prolazim. Danas su već odrasli ljudi i jako se ponosim što sam bio deo njihovih klupa.
Spletom okolnosti saznao sam da je moguće prodavati sutrašnje novine i zaraditi koji procenat od toga a šef koji je tada izdavao novine progledao je kroz „prste“ što sam maloletan pa me je ,da tako kažem, zaposlio. Postao sam tako najmlađi Beogradski prodavac novina u tom period a verujem i kasnije.
Sutrašnje novine prodavale su se u večernjim terminima pa sam nakon prodaje dolazio kući i spavao nekih dva tri sata i onda u školu. I nemogu da kažem da mi je bilo teško jer sam se nekako navikao na taj ritam. Ono što je padalo teško je što nisam mogao da izdvojim vreme za druženja koja sam jako želeo. Zarađivao sam dovoljno da imamo na dnevnom nivou da se hranimo i da ja imam za užinu u školi.
Nekog sudbina pogleda a nekog ne i veoma brzo shvatiš da se adaptiraš i da prihvatiš život kakv jeste. Ipak,jedna stvar iz tog perioda će mi ostati kao nešto najlepše što sam doživeo što volim prepričavati i danas.
Kao veliki zaljubljenik u filmove koji je znao svakog glumca, film, scenaristu , režisera i sanjao sam da samo na sekund osetim tu magiju. Jedno veče, ako se ne varam bilo je to 1987. godine, kada sam imao 13. godina, sutrašnje novine je upravo kod mene kupovao poznati srpski režiser koji je bio u društvu poznatog glumca iz Bosne. Ne znam da li iko može zamisliti koliko je radosti u tom trenutku u meni bilo. Malo zbunjen i uplašen, nekako sam se trudio da delujem “normalno”.
Tražio sam autogram a oni su žurili na premijeru filma i u jednom trenu u mojim rukama se našla karta za taj film. Dao mi je upravo režiser kartu koja je za mene izgledala kao prodavnica slatkiša iz Knez MIhailove ulice koja se nalazila u blizini današnje zgrade „Progres“.
Sakrio sam novine i otišao da odgledam film. Kada se završila projekcija svi glumci su izašli da se poklone pred publikom a ja sam aplaudirao koliko su moje ruke mogle da izdrže.
Došao je sutradan režiser i pitao da li mi se svideo film. Koliko sam bio oduševljen nisam mogao da složim reči koje bi mu pokazale koliko je usrećio jednog dečaka. Mislio je da neću shvatiti film jer je psihološki i dosta težak ali i da ga nisam shvatio prvi put sam bio blizu glumaca nakon projekcije filma . Prvi put sam mogao da se osetim kao neko bitan koji je sedeo i kome su se glumci zahvalili,svojim izlaskom na binu, jer sam prepoznao njihov trud.
Nastavio sam da prodajem novine još nekih par meseci nadajući se i tražeći pogledom još jedan trenutak čarolije ali na žalost nije nikada došla.
Vest mojoj sreći nikada nije stala u neku kolumnu. Vest je bila samo moja ,da je jedan običan beogradski prodavac sutrašnjih novena posle dugo vremena za kratko bio srećan.