Beogradska priča je inspirisana istinitim događajem.
Već i onako izmoren od posla koji počinjem izjutra,a završavam ga kada se gazda udostoji da dođe i da mi plati dan, što je obično kada već fenjeri počinju da uveliko svetle beogradskim ulicama. Silazio sam Durmitorskom ulicom kada začuh,pored vetra koji je neumoljivo nosio hladnoću januarske večeri, plač deteta.
Noge već u blato obložene,fenjeri već prekriveni snegom, da jedva razaznajem put kojim trebam ići. Stadoh i krenuh u pravcu plača jer sam osećao kao da samo mene dozivati hoće i kao da ga ja samo mogu čuti jer niko iz toplih kuća da izađe. U zavežljaju nekom od krpa koji se od hladnoće već smrzao,gledala me je kao da me već pozna i utihnula sa plačom. Svukoh stari svoj džemper ,u kaputu sam ostao,iz krpa je izvadih i u svoj džeper stavi. Pritisnuh je uz sebe,a zatim i pod kaput stavih kako bi je što više utoplio.
Držala me je čvrsto svojim rukicama,a ja se zatrčah ka kući svojoj u Savamali i ako jedva sam neke snage imao. Blato se na moje noge taloži,sve teži sam ali nesmem stati jer rukice me čvrsto drže.
Uđoh u moj dom koji kao da hladniji je od ulice,ali stavih par drva koje sam čuvao kako bi bebu zagrejao. Izvadih je iz kaputa i nađoh suvu krpu da je obrišem i u neku čistu odeću stavim. Strah me obuze jer beba je to,a ja decu sam samo priželjkivao i viđao uglavnom kod imućnijih gospođa. Izađoh da pozovem komšinicu koja se sa gospodom družila,da tako kažem.
Srećom nije se „družila“ sa nekim gospodinom,pa dođe u moju kuću i pred bebu stane.
„Ovaj tvoj što ga na ulici nađe, tebe se uplaši. Ko se još plaši zelenih očiju i osmeha koji i vojsku može zaustaviti?“ – umiljavala se komšinica bebi.
Pitala me je da li je muško ili žensko,a ja slegnuh ramenima i priznah joj kako me je strah. Ona se nasmeja i izvadi bebu iz moga džempera. Primetismo tada oko vrata končić i papir na njemu. Odveže ga komšinica i dade ga meni u ruke.
Upita me komšinica šta ću,a ja da moram policiji prijaviti. Ona samo potvrdi glavom da bi to i trebao uraditi. Zavila je bebu u čisto i toplo a ja pročitah poruku:
„Stara sam dva meseca. Moje kršteno ime je Anđelija“.
Autor: Aleksandar od Beograda
