Koliko može biti duboka tama kada pomisliš da samo jedna osoba ,da samo jedan svet, da samo jedan život je izgrađen na priči koju smo u svojoj mašti ispričali. Pomisliš da ceo svet i život je izgrađen oko te osobe a onda sve se u jednom treptaju se nađe kao bol u srcu.
Sva iluzija o idealnosti ispričana u trenucima samoće i nekih pokradenih delova knjiga,serija ili filmova ugrađena u moju priču, kako bih je samo sebi prikazala kao idealnu. Kada bol u srcu prođe i prava priče počne da se priča, onda vidiš koliko je sve vreme usamljen svaki trenutak bio.
U mojoj glavi bili smo svakog trenutka zajedno a u mojoj realnosti svaki trenutak zajedništva bile su poruke preko telefona. Viđali smo se tek toliko da mogu reći da imam nekog pored sebe a u stvari sam trebala reći sebi da imam nekog koga viđam.
Kako je sve počelo nekim porukama tako se i završilo sa porukom a već standardnom koju ste svi već čuli. Htela sam mu pisati i odgovarati ga ali pamet mi je tog trenutka sudila a ne osećanja nastala iz mašte. Treptela je crta na telefonu i čekala da napišem nešto a ja sam gledala u prolaznike kao da sam poražena na svakom polju. Sve do trenutka kada je neko dete prošlo pored mene i podiglo palac i reklo „Sve je ok.“ To sam i napisala.
Videla sam sebe kao jaku sve dok nisam se pogledala pred ogledalo i onda spustila glavu da nevidim svoju slabost koja mi je curila niz obraze. Govoriš sebi jak si a onda shvatiš koliko si slab kada nisi gladan,kada jastuk je jedini koji prima tvoj zagrljaj,kada tama postane tvoja svetlost.
Prolaze dani a onda shvatiš da jedina osoba bitna u tvojoj priči si ti .Ti si taj glavni lik a ako osoba koja je bila samo na dve strane tvoje priče otišla možda bi trebalo „izbrisati“ te dve strane. Izbrisati maštu i ostaviti samo odeljke u kojima si se nasmejala. I ostaviti mesta za nekog ko želi da bude deo tvoje priče.
U brzini života pamet brzo izgubi ritam a sećanje ostaje onakvo kakvo želimo.
Autor:A.M
