U mladosti netreba tražiti izgovore jer mladost samo reći je ponekad dovoljan izgovor. Suviše „hladan“ iz razloga dovoljnih da budem oprezan prema svima i svakome. Topao, tek koliko da pomisle da u meni nešto ima.
U skoro svakoj vezi srce „krvavi“ na više načina a u toj jednoj odlučio sam da je dosta. Svaka sledeća nije mogla ni ruke učiniti moje toplima a kamoli doći do srca jer sam sve puteve izbrisao. Jedna od nekoliko prema kojoj sam grešio znala mi je govoriti po sto puta koliko joj značim i znam da je isto očekivala od mene ali u tvrdom srcu suzu nije trebala tražiti. Grešio sam iz opreza,ćutao iz straha a možda je trebalo reći samo jednu,samo jednu, malu reč koja će njenim rečima dati dodatnu toplinu.
Uradila ono zašta nisam mislio da neće imati hrabrosti a to je da mi okrene leđa i ako je znala da će je to boleti. Rekla je da tamo gde nema talasa nema ni sećanja. Kada me gleda vidi more koje je mirno i koje svoju mirnoću vidi u beskraju mirovanja a ona želi poneki topao talas koji će je makar jednom zapljusnuti.
Ćutao sam jer sam znao da je to najbolje za nju. Otišla je, a u meni su odzvanjale njene reči da sam „Mrtvo more.“
