Spavali smo svi ispod kuća koje su gradili razni ljudi, a neki od njih su pričali čudnim jezicima i ponekada smo ih oponašali.
Kuće uzdignute od zemlje jer je voda ponekad znala da preplavi naselje i blato da proguta svaki napravljeni trag. Blato, prljavo, ali znalo je da nas ugreje u teškim zimama. Kada bi nam dozvolili ljudi sa čudnim govorom, spavali smo i na stepenicama kako ne bi bili mokri. Ponekada smo sanjarili o kojim novim cipelama ili toploj pogači dok su se naseljima čuli vrisci dama koje su se stalno smejale uz neke nove gospodine.
Ne znam zašto ali žandari su ih ponekada znali odvoditi veoma grubo ali one su se i tada smejale ili govorile neke ružne reči. Znale su one biti fine ponekad i naterati muškarce sa kojima su bile da nam daju po koji srebrenjak da kupimo nešto ili im skinu neki deo odeće, kada su muškarci znali hodati čudno, i daju nama.
Čudni ljudi koji su mi bili na neki način porodica ali ne i ona koju sam ,kako su mi rekli, izgubio.
Detinjci su prošli ja sam gledao i dalje tu damu i gospodina kako kupuju svaki dan. Gledao da makar u mislima ponovo osetim toplotu njenog zagrljaja, kada sam u sebi izgovorio onu reč. Prolazili su dani a ja sam čekao Materice kao i moji drugari koji su već zamišljali šta će dobiti od zavezanih dama.
Svi su moji drugari tražiti bilo koju damu kojoj će zavezati nogu ili ruku a ja gledao sam nju. Onu koja je uvek znala da mi uputi osmeh, a gospodin pored nje znao je da me podigne visoko. Ponekada me je bio strah visine i da ću pasti, u njihovom osmehu znao sam da je to trebalo da mi se sviđa i što je važno činilo ih je srećnim.
Došlo je veče i bio sam na svom mestu, ispred kuće gospođe i gospodina, da je neko ne uveže pre mene, da mi neko ne ukrade gospođin pogled, da mi neko ne ukrade tren gde ću miris blata sa odeće zameniti njenim lepim mirisom poput jorgovana.
Provirila je iza zavese. Videla me je! Osetio sam se postiđeno i taman sam hteo da odem kada je potrčala sa šalom u ruci kojoj pred mene ispade. Zastade gospođa, a mene strah da joj šal podignem jer ruke su mi prljave, pa joj sa dve prsta podigoh šal. Htedoh joj reći “Izvolite” ali ona se pognu i isturi nogu. Nasmeja se na kratko pa reče:
“Hladno je veče. “
Pogleda u svoju nogu i skrenu pogled niz ulicu. Sramota me je jer me je gospođa videla da je čekam, a sada mi i daje šal da je zavežem. Drhtim od hladnoće i straha ali zavezah joj nogu. Postiđeno i sa drhtavim glasom izgovorih :
“Materice”.
Tresu mi se ruke sa kojima pokušavam da prikrijem dugmad koja mi nedostaju. Ona se opet sagnu, nasemeja se i blagim glasom mi reče da joj je u kući poklon. Uhvati mi za ruku koja prestade drhtati ali na obrazima mi beše toplo.
Upita me za ime a ja joj rekoh Miloš ponosno, jer sam imao ime kao naš knez. Ona me pogleda i stegnu mi ruku još malo jače i pribije je uz sebe.
“Miloš. Veliko ime za velikog dečaka.”
Izgovorila je moje ime prvi put. I još lepše je zvučalo kada ga ona kaže. Iskoristih momenat hodanja do njene kuće da ponovo budan utonem u san.
San u kojoj ću joj reći mama, san u kojoj mi noge neće biti slabe od gladi već će poskakivati, san u kojoj mi hladnoća neće obuzimati telo, san u kojem me neće zvati imenom, san u kojem će me i na Materice nazvati SINOM.
Autor: Aleksandar od Beograda
