Rodila se devojčica Akilinaa majka joj pod glavu krst stavi. Dete se probudi i zaplače. Uze dete krst u ruke pa nastavi spavati.
Devojčica napuni svojih 10.godina a već je znala propovedati o veri Isusovoj. Okupljaše se mladi i stari da slušaju devojčicu koja o velikoj hrišćanskoj veri govori.
Čuo carski namesnik Volusijan o devojčici koja okupljaše svet oko sebe pa se razjari nad manjim a toliko većim od sebe. Mučeše vojnici devojčicu od tada 12.godina a ona im reče:
„Nemojte me muka štedeti jer mi godine brojite. Vi me mukama ka Bogu vodite. Mene ne bole rane koji mi stvarate, već vaš strah koji od Boga nemate. On vere u vas i dalje ima kao i ja. Lako je bol stvoriti.Teško je bez vere hodati.“
Pogledaše vojnici omalene devojčicu koja kao anđeo počne govoriti,pa se muka nad njom ostaviše i veru u sebi nađoše. Volusijan besan zari joj usijanu šipku u glavu i ona klonu glavom.
Odnesoše njeno telo i van zidina ga baciše ali javi se Akilini glas neki kojoj reče:
„Ustani ,budi zdrava!“
Ustade Akilina pred kapiju zamka stade i otvoriše se vrata. Ode Akilina do Volusijanovog kreveta i kaže:
„Opraštam ti smrt moju ali ti ćeš ipak na drugo mesto otići.“
Namesnik Volusijan od užasa i straha vojsku počne dozivati. Uhvatiše ponovo Akilinu i na gubilište je odvedoše ali ona kleknu:
„Hvala ti Bože.Vreme je.“
Nakon njenih reči ona preminu na gubilištu.Dželat stade ali od straha Volusijan opet naredi da je poseku. Preminulu devojčicu mrtvu posekoše.
Autor: Aleksandar od Beograda ( priča je deo mašte i slobode autora)
Foto:Wikipedia
