Leto! Ustali smo sa prvim petlovima koji su se oglasili u nekom selu, ali ne i u prestonici. Pijemo na brzinu kafu jer moramo stići na prvi jutarnji prevoz do posla. Oni koji imaju sreće piju u tišini crni napitak, oni nesrećni dobijaju već prva zaduženja koja treba ispuniti preko dana.
Vozač je krenuo malo ranije, pa trčimo do stanice i u poslednjoj sekundi ulazimo u bus. Muzika ko na svadbi, dok vozač kao da je u gostima diže ruke sa volana i gestukulacijama ruku rekao bih kao da igra kolo. Nešto bi mu rekli ali prelazimo most i dolazi nova pesma „Dotako sam dno života…“ koja podstakne i nas na razmišljanje gde smo sada i da li će možda veseli vozač rešiti da dotakne dno preko mosta.
Klima radi jer se čuje, a topao vazduh je izmamio iz nas svaku kap tečnosti koju smo imali u sebi i onu kap koja se negde krila svih ovih decenija.
„Kontrola u vozilu“ saopštavaju nam automati. „Gospodine niste se čekirali. Kazna za putnika bez karte je 5.000 dinara“. Uspavani neki se nisu setili da treba da ponište kartu i prvo „Dobro jutro!“ ih dočekalo. Majstor dao malo po gasu i muzici i preskače stanicu. Putnici viču „Majstore, stanica, stanica.“ Naglo kočenje i komentar majstora „Sada ste se setili da izađete?!“
Izlazimo iz autobusa bez kapi tečnosti i još uvek uspavani tražimo neki kiosk kako bi nadoknadili tečnost koju smo izgubili. Dolazimo do kioska gde nam naslovi novina na tren odvlače pažnju o visini plate, aferama i ko je šta rekao. Ni u jednom naslovu naši obični životi.
„Hoćeš li ti samo stajati ili ćeš samo blenuti u naslove? Imam i ja druga posla. “ Ljubazna prodavačica skrenula je pažnju da se požurite.
Dolazite do pešačkog da pređete ulicu čekajući zeleno svetlo na semaforu. Dolazi zeleno svetlo ali ne samo za vas već i za vozila da mogu skrenuti u pravcu vašeg prelaza i dok čekate da vozila pod punim gasom se raziđu dolazi crveno za vas i zeleno da vozila druga mogu nastaviti pravo. U ranim jutarnjim satima već imate vežbu brzine gde na nekom zelenom trebate preći.
Nogu pred nogu do posla gde vam kolege kažu „Dobro jutro!“
Autor: Aleksandar od Beograda