Dobro jutro Beograde! Ovo jutro sam malo stariji,a da li si mi ti mlađi danas?
Pre neki dan sam se zadržao na poslu pa sam morao „malo“ da pešačim jer je teško „uloviti“ noćni prevoz. Malo pešačenje je bilo od Instituta za majku i dete do centra grada. Neko bi se nervirao ali imao sam priliku,i ako pokisao, da te vidim i noću, posle kraćeg perioda. Znam da znaš da mi nije prvi put da šetam i ako me noge baš ne slušaju.
Prolazili su pored mene deca koja idu u provod ili su se vraćala. Prolazili su automobili koji kao da sa namerom prođu bliže trotoaru kako bi koju kap više stavili na mene. Znam da bi mnogi izgovorili „lake reči“ ali nema svrhe jer me ne čuje a i da čuje nije mi bolje. „Mali“ čovek je uvek ne vidljiv čak i pod svetlošću grada.
Zastao sam na Brankovom mostu jer me noge nisu htele slušati. Nekoliko udisaja i pogled u osvetljenu Beogradsku tvrđavu i Sabornu crkvu sa nekom snagom nastavih dalje.
