Kada se dogodi neka tragedija ljudi obično upiru prstom, a ja sam nekako za pokazivanje dlana. Dlan kao način kako pomoći i rešiti problem da se više ne događa. Samim rešenjem problema tamo gde bi se eventualno i pokazalo prstom i to bi bilo rešeno. Taj prst, neki ljudi bez empatije, gledaju da iskoriste u svoju korist na razne načine koji će rešiti problem koji oni imaju ali ne i problem koji ima celokupno društvo.
Realno gledajući o bilo kojem segmentu društva da danas pričamo naićićemo na velike probleme koji se ne rešavaju već samo maskiraju raznim zakonima ili represivnim merama. Da li da pričamo o prosveti, roditeljstvu, deci, televiziji, političarima na vlasti i u opoziciji, bogatašima, siromašnima, kriminalcima, finansijama… Sve postane haotično da shvatimo da jedan prst nije dovoljan i dolazimo do dlana.
Političari i sa jedne i sa druge strane pričaju o šargarepi u vidu izbora, koji bi navodno rešili neke probleme, možda i bi, ali poenta je da mi više šargarepu više ni ne vidimo već osećamo samo štap koji nas svaki dan udara.
Poslednji udarac je bio toliko jak da nam je srce utrnulo i prikrivena ljutnja na ceo sistem je izbila na površinu. Šekspir je rekao „Nešto je trulo u državi Danskoj“, a ja ću dati jedan primer koji pokazuje tačan odnos sistema:
Kada je ceo grad na jednom mestu fizički i u mislima, neki su umesto da budu sa svojim komšijama i svojim građanima i prime njihovu tugu i bes, rešili da naprave kontramesto gde su oni sami bili.
Autor: Aleksandar od Beograda
