Gledao sam kroz prozor moje drugare kako jure za gospodinima i hoće da ih vežu. Poneki od njih odmahnu štapom a poneki samo pogledom zaustavi svaki konop koji bi trebao doneti dar koji će smiriti gladne stomake. Gledaju nas kao bezvredna bića jer majke i oce nepamtimo a oni koji pamte smatrali smo ih srećnim. Uvek sam razmišljao kako sit stomak gladnog nevoli.
Mahnem mojim drugarima, onim istim koji kao i ja su bez sećanja na tople roditeljske ruke, ali moja ruka kao senka na hladnom staklu ostade u sobi ,dok sam čekao da gospođa po mene dođe.
Svako jutro već sedam dana polako otvara vrata a kada se vrata otvore jutarnji hleb koji je spremala mi obgrli stomak toplim mirisom a njen osmeh kao hiljadu poklončića za moje srce.
Uvek ujutro pojedem koru hleba više u iščekivanju kada će mi reći da je vreme da se vratim pod visoke kuće gde noge mokre i ruke hladne su postale kao neko davno sećanje.Trebao bih danas vezati gospodina ali video sam ga da je negde otišao rano i bilo bi nepristojno da to uradim jer sam topao hleb jutarnji je dar a vezivati radi još dara je nepristojno.
Sedim sa gospođom i doručkujemo ali gospodin se još vratio nije i ako nije propuštao doručak. Stavila je ruku na ruku pred sebe i kao i svako jutro pitala me “Kako si spavao?” Odgovarao sam joj “Veoma dobro gospođo,ali nisam navikao na meku postelju.” Hteo sam joj u stvari reći da nije greh ako me pusti da se vratim tamo gde sam od kada pamtim i da se ne navikavam na toplu postelju i sit stomak jer znam da ću se neko jutro tamo ponovo naći.
“Miloše,ti danas mu slobodno veži nogu kada se vrati jer znam da će ti nešto darivati.”
Mislio sam joj reći da me već danima daruju ali utom gospodin uđe a ona mi pogledom pokaže na krpu koja je stajala na stolu da vežem gospodina. Nisam imao toliko želje ali vezao sam gospodina sav postiđen jer meni darovi sada netrebaju.
“Hm,ja bi te sada trebao darivati mladi gospodine?”
Slegao sam ramenima da vidi da nemora. On izvadi neki papir iz rukava i dade ga meni u ruke.
“Hvala Vam,gospodine”.” Zahvalio sam se i ako nisam znao šta je. Nije bilo ni važno.
“Zar nećeš pročitati šta piše Miloše”, reče gospođa uzdržano kao da nešto krije. Meni obrazi počeše goreti,ruke drhtati,glas tražiti reči koje će me u njihovim očima videti drugačije.
“Izvinjavam vam se ali ja neznam slova”. Hteo sam zaplakti od sramote ali suze sam negde zadržao dok mi je usna podrhtavala.
“Nije to strašno Miloše. Evo ja ću ti pročitati.” Hrabrost mi se vrati ali ne sva, jer znao sam da je primetila koliko sramote je došlo u mene.
“Miloše. Možda smo te trebali prvo pitati ali smo hteli prvo da završimo sve,pa ako se ti nesložiš ovaj papir ćemo pocepati. Svako je osoba za sebe i treba poštovati svačiju ličnost a pogotovo one koji dobrotu nedrže u rečima već u svojim delima kao i ti. “
Sada je i njoj podrhtavao glas kao i meni ali ona je znala da čita. Šta li je to strašno na tom papiru koga kao jaje drži?
“Izvini ako zaplačem. Mi nismo ljudi koji su uspeli da daju ljubavi i nekom drugom. Mi smo samo obični ljudi koji su vezivani na ulici a koji su uvek želeli da budu vezani u kući. Miloše ako želiš da od danas nas vezuješ samo u kući? “
Kako nazvati sva ta osećanja koja ni neznam koja su. Trebam reći Da. Znam da trebam reći Da. Zašto nemogu da izgovorim? Zašto klimam glavom kao Da?
Zašto?Zašto? Miloše reci one čarobne reči što želi reći svako dete koje sada juri gospodine da veže. Vikni,Miloše ono što grudi ti je stezalo a oči skrivale. Vikni,Miloše! Miloše ili samo zagrli i prvi put glasno izgovori HVALA MAMA I TATA.
Autor sve tri priče: Mihanović A.
Prva priča: BILO NEKADA U BEOGRADU NA DETINJCE
Druga priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : MATERICE
Posvećeno svoj deci koja će ovu Novu godinu dočekati u nekoj drugačijoj sredini a kojoj iskreno želim da imaju svoju stvarnu bajku.
