Prolazili su ratovi kroz Beograd kao vetrovi kroz tunele i ostavljali širom Beograda mala bosa stopala. Nosili su košulje za koji broj veći, kao i cipele ako su uspeli da dobiju ili nađu. Sami su se starali o sebi na razne načine u pokušaju da neizgledaju kao siročići.
Već u ranim jutarnjim časovima stajali su u blizini kuća, a koje su već mesecima izviđali kako bi videli da li parovi imaju decu. Neki konopčić držali su u ruci i onako slučajno prošli pored kuće u nadi da će ih neko pozvati da ih zaveže i pritom im dariva nešto na detinjce.
Želja nije bilo samo u darovima, jer taj dan neće morati da se daju u potragu za hranom ili kojim grošem koji bi na razne načine gledali da zarade, već i u pažnji za izgubljenim nečim što nikada možda neće dobiti.
Neki parovi već naviknuti da ih neko čeka izašli bi iz svojih domova i pojurili ono najmlađe koje navodno beže. Nogice kao trče, dok oči zatvorene čekaju taj topli deo koji će ih grejati sledećih godinu dan, taj deo koji održava da svaki dan dočekaju jutro sa nadom i jednim snom. Taj san, da ih ženska topla ruka zagrli i da oni u sebi, makar, mogu reći Mama.
Autor: Aleksandar od Beograda
