Nakon Prvog svetskog rata,Beograd je bio razrušen i opustošen grad. Autrougarska je pokrala sve što se pokrasti moglo u Beogradu,a to nije važilo samo za Beograd već i za celu Srbiju, gde su bugaraski i nemački vojnici sve prevozili u svoje države.
Već u prvim danima obrazovane su komisije koje će popisivati oštećene kuće i stepen oštećenja,a pošto se znalo da će spisak biti veliki, određeni su dani po kojima će komisija doći u neku ulicu.
U Beogradu,a i u ostalom delu Srbije, vladalo je veliko siromaštvo,pa su iz godine u godinu stvarane razne humanitarne organizacije koje će pomoći stanovništvu, a i mnogobrojnoj deci koja su ostala bez roditelja. Deca su lutala ulicama Beograda u potrazi za hranom i nekim mestom da se sklone. Mesta u domovima nije bilo dovoljno da se prime sva deca i ako se trudilo da im se pomogne. Beogradska siromašna deca bez roditelja su vođena i u druge gradove kako bi bila zbrinuta.
Roditelji koji su obrezli u veliko siromaštvo bili su prinuđeni,kako bi im deca preživela, da ih ostavljaju ispred bogatih kuća u nadi da će ih imućni ljudi nahraniti ili usvojiti.
Dece koja su ostala bez svojih bližnjih merila se u nekoliko hiljada,pa su od nekih napuštenih kuća stvarani domovi za decu ili su spratovi ili sobe stvarane kao prihvatilišta. Jedan od poznatih domova za decu nalazio se i Dobračinoj 16 koji je stvoren 30.novembra 1918.godine,nedugo nakon oslobođenja Beograda,a mogao je da primi samo 60 malih gladnih usta. One koje nije mogao da primi davao im je hranu i slao kod nekih porodica ili nazada na ulicu. Do odeće je bilo teško doći i za to je trebalo pravo malo bogatstvo.
U jednom od domova gde je bilo skoro hiljadu dece,žene koje su ih čuvale, smislile su kako na detinjce da obraduju decu i ako su se svakodnevno borile da obezbede dovoljno hrane ili makar samo hleba.
Ušle su rano u njihove sobe i nisu im dale da ustane dok one to nekažu. Svima su im vezale nogice,a onda otpevale pesmu i svima podelile po čarape. Odvezale ih i poželele im srećan njihov dan. Radost dece je teško opisati jer su jedne čarape nosili svakodnevno jer za druge je bio samo san.
Negovateljice u domu uspele su da skupe pare i da kupe vunu sa kojom su isplele čarape. Čarape su plele danonoćno, na smenu, kako bi zadovoljile skoro hiljadu dece.
Autor: Aleksandar od Beograda
