Olimpijski stadion na Kalemegdanu je bila ideja koja je nastala 1936. godine kada je Jugoslovenski olimpijski odbor podneo zahtev da se Olimpijada u Beogradu održi 1948. godine. U isto vreme Verner Marh projektovao Olimpijski stadion za XI Olimpijadu u Berlinu, pa je na poziv tadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića doputovao u Beograd maja 1938. godine.
Nakon obilaska Beograda Verner Marh predlaže da se stadion napravi na Kalemegdanu ili ti tačnije u Donjem gradu. Ideju Vernera Marha podržalo je Ministarstvo građevine i on je sa svojim timom započeo projekat izgradnju stadiona 1939. godine.
Prema projektnoj dolumentaciji koja je jula 1939. godine, pokazana to je trebao da bude veliki sportski kompleks:
- sportsko polje sa olimpijskim stadionom za 55.000 gledalaca,
- plivački stadion za oko 15.000 gledalaca,
- natkriveni bazen za plivanje,
- Akademiju za visoko telesno vaspitanje.
Maketa, nikada ostvarenog projekta, izložena je na Beogradskom sajmu oktobra 1940. prilikom otvaranja izložbe „Nove nemačke građevinske umetnosti“.
Treba napomenuti, da je stadio ili ti zamišljeni kompleks trebao da bude gotov do 1941. godine kako bi na njemu bio krunisan kralj Petar II Karađorđević.
Dana 22. februara 1941. godine, predsednik opštine Jevrem Tomić predstavio je plan „Sava nova varoš – City Beograd“, prema projektnoj dokumentaciji arhitekta Dragiše Brašovanija bio je i olimpijski kompleks nemačkog arhitekte.
Protiv ovog projekta bili su i građani i stručna javnost ( arhitekte ). I pored toga što je rat sa Nemačkom bio na vratima protivljenje se najviše odnosilo na „uređenje“ Donjeg i Gornjeg Kalemegdana. Uređenje je zahtevalo rušenje i premeštanje spomenika koji se nalaze na Beogradskoj tvrđavi i parku Kalemegdan.
U tadašnjim novinama objavljen je i istorijski kontekst gde je podsećano na pogibiju Branilaca Beograda i da Kalemegdan nije samo šetalište već i mesto gde se vodila borba za slobodu i gde su svoje živote mnogi dali.
Rušenje je kvalifikovano kao pokušaj brisanja prošlosti.
