Ovaj veliki apostol se rodio kao neznabožac. Sveti Jovan Bogoslov uveo ga je u veru Hristovu i krstio ga. U ranom detinjstvu Polikarp ostao je siroče i prema nekom snoviđenju, primila ga je jedna plemenita udovica, Kalista, koja ga je kao sina podigla i vaspitala.
Polikarp je od detinjstva bio blagočestiv i milosrdan. Starao se da podržava životom svetog Vukola, tadašnjeg episkopa u Smirni, a i svete apostole Jovana i Pavla, koje je poznavao i slušao. Sveti Vukol ga je rukopoložio za prezvitera, a pred smrt ga označio za svoga naslednika u Smirni. Apostolski episkopi, koji su se sabrali na pogreb episkpu Vukolu, hirotonisali su Polikarpa za episkopa. Od samoga početka Polikarp je bio obdaren silom čudotvorstva. Po predanju, izgnao je zlog duha iz sluge nekoga kneza, zaustavio molitvom strašni požar u Smirni i dr. Videći ovo mnogi neznabošci smatrali su ga jednim od bogova. U predanju je ostalo: „Nizvođaše kišu u suho vreme, isceljivaše bolesti, proziraše, proricaše …“
Postradao je za vreme cara Marka Aurelija. Na tri dana pred smrt prorekao je sveti Polikarp:
„Kroz tri dana ću biti sažežen na ognju radi Gospoda Isusa Hrista!“
I kad su ga treći dan vojnici uhvatili i poveli na sud, uzviknuo je: „Neka bude volja Gospoda Boga moga!“
A kada ga je sudija savetovao da se odrekne Hrista i prizna rimske bogove, rekao je:
„Ne mogu promeniti bolje za gore!“ .
Naročito su Jevreji mrzeli Polikarpa i nastojali da se Polikarp spali. Kada su ga vezanog stavili na lomaču, on se molio dugo Bogu. I svi su videli, kako ga plamen obavija, ali njega ne dodiruje. Ustrašeni takvom pojavom neznabožne sudije naredile su dželatu da ga kopljem kroz plamen probode. I kada je proboden, iz njega je isteklo veoma mnogo krvi, tako da se sav oganj pogasio, a telo njegovo je ostalo celo i neopaljeno. Po nagovoru Jevreja sudija je naredio da se mrtvo telo Polikarpovo spali po običaju jelina.
Sveti Polikarp je postradao 167. godine na dan Velike Subote.
