Za vreme vladavine cara Honorija u Rimu je živeo visoki carski dostojanstvenik Jevtimijan, vrlo ugledan i vrlo bogat. I on i njegova žena Aglaida su živeli hrišćanskim načinom života. Iako je bio bogat, Jevtimijan je samo jedanput dnevno jeo, i to po zalasku sunca. Imali su sina jedinca – Aleksija. On je prinuđen da se oženi ali je te iste noći ostavio i ženu i porodicu, seo u lađu i došao u grad Edesu u Mesopotamiji gde je bio poznati lik Isusa, poslat od Hrista caru Avgaru. Kada s epoklonio tome liku Aleksije se obukao u odelo prosjaka i kao prosjak je živeo sedamnaest godina u tom gradu, neprestano se moleći Bogu u paperti crkve Presvete Bogorodice. Kada se tu pročuo kao bogougodnik, on je otišao odatle, seo u lađu da ide u Laodikiju, ali lađa je zanesena i doplovila čak do Rima. Smatrajući to kao prst Božji, Aleksije je rešio da ide u dom svoga oca i da kao nepoznat tu produži svoj život i podvig. Otac ga nije prepoznao, ali mu je iz milosrđa dozvolio da živi u dvorištu u jednoj kolibi. Tu je Aleksije proveo još sedamnaest godina živeći samo na hlebu i vodi. Posle 17 godina je preminuo.
Hrišćani veruju da je tada bilo otkrovenje u crkvi Svetih Apostola u vidu glasa koji je rekao u prisustvu cara i patrijarha: „potražite čoveka Božja„. Malo posle otkrilo se, da je taj čovek Božji u kući Jevtimijanovoj. Car je sa papom i celom pratnjom došao u kuću Jevtimijanovu, i posle dužeg raspitivanja doznali su da je onaj prosjak taj čovek Božji. Kad su ušli u njegovu kolibu, našli su ga mrtvog, ali mu je lice svetlelo kao sunce. U ruci je imao hartiju koju je napisao neposredno pred smrt. Iz te hartije roditelji njegovi su saznali, da je to njihov sin Aleksije, a nevesta, koja je trideset četiri godine živela bez njega, da je to njen muž. Hrišćani veruju da su se dodirom njegovog tela lečili mnogi bolesnici. Iz tela mu je poteklo sveto miro. Sahranjen je u kovčegu od mermera i smaragda. Glava mu se nalazi u Svetoj lavri na Peloponezu. Preminuo je 17. (30. marta) 411. godine.
