Međunarodne automobilske i motociklističke trke održane 3. septembra 1939.godine,u čast rođenja Petra II Karađorđevića, pratilo je preko 75.000 gledalaca a neki kaži oko 100.000 gledalaca. Poređali su se bolidi sa svim svetskim imenima automobilizma a među njima je bio i plavi Bugati srbina Boška Milenkovića.
Boško Milenković je bio iz bogate porodice koji je nasledio bogatsvo nakon što mu je preminuo otac 1921.godine. U mladosti je svirao violinu kada je u nekom trenutku upoznao pijanistu Voju Ivaniševića kome je sem klavira u „krvi bio benzin“, beogradski motorciklista. Očigledno je bilo da mu je Ivanišević preneo strast prema automobilima.
Pun strasti nastupio je na jedinom Grand priju Beograd 1939.godine kada je posle 15.krugova morao da odustane jer mu kola nisu bila spremna za ovu zahtevnu trku. Ova trka je bila početak njegove životne tragedije.
Kada su nemci bombardovali Beograd 6.aprila srušene su i njegove neke kuće koje je posedovao u Beogradu. Nakon rata sve što je još posedovao je nacionalizovano ostavši tako bez svog bogatsva koje je posedovao.
Uspeo je da se zaposli kao vozač trolejbusa a neki beograđani prepričavaju da je u trolejbus uvek vozio sa belim rukavicama. Tragedija je dobila i svoj poslednji pasus kada je vozeći trolejbus udario dete. Uspeo je da preživi tragedije gubitka bogatstva ali ne i tragediju udarivši dete.
Boško Milenković se obesio odmah nakon te tragedije. Sahranjen je na Novom groblju ali u tuđem grobu porodice Ivanković.
Jedini srpski vozač Formule 1 tj. preteče Formule 1 ostaće upamćen kao jedini srbin koji je vozio Grand Pri Beograda sa dobrim životom na početku i velikom tragedijom koju nije mogao da sakrije ni belim rukavicama.