Oprah Winfrey je u nedelju prihvatila nagradu Cecil B. DeMille za životno dostignuće i održala je govor koji je podigao publiku na noge a sve širom sveta koji su gledali dodelu Zlatnog Globusa. Prenosimo Vam u celosti govor u nadi da će njen govor ohrabriti ohrabriti makar jednu ženu koja nema hrabrosti da ustane protiv zlostavljanja bilo kojeg oblika ono bilo.
Govor Opre Vinfri:
Godine 1964. bila sam mala devojčica koja je sedela na podu linoleuma kuće moje majke u Milvokiju, gledajući Anne Bancroft prezentovaći Oskara za najboljeg glumca na 36. nagradi Oskara. Otvorila je kovertu i rekla pet reči koje su bukvalno dale istoriju: „Pobednik je Sidnej Poitier.“ Do podijuma došao je najelegantniji čovek koga sam ikada vidla. Sećam se da je kravata bila bela, i naravno njegova koža bila je crna, a nikada nisam videla čoveka koji se slavi ovako. Mnogo puta sam pokušavala da objasnim šta takav trenutak znači za malu devojčicu, dete posmatra sa jeftinih mesta dok je moja mama do kosti umorna ulazi na vrata od čišćenja drugih ljudi. Ali sve što mogu da uradim je da citiram i kažem da objašnjenje u Sidneijevom nastupu u „Lilies of the Field“:
„Amen, amen, amen, amen.“
1982. godine Sidnej je dobila nagradu Cecil B. DeMille ovde na Zlatnom globusu i nije mi izgubljen taj momenat, u ovom trenutku neke male devojčice gledaju kako sam postala prva crna žena koja će dobiti tu istu nagradu. Čast mi je – čast je i čast mi je da podelim veče sa svima njima, ali i sa neverovatnim muškarcima i ženama koji su me inspirisali, koji su me izazvali, koje su me održali i učinili moje putovanje do ove etape moguće. Dennis Swanson koji je iskoristio priliku za „A.M. Chicago“. Quincy Jones, koja me je video u toj emisiji i rekao Stivenu Spilbergovu: „Da, ona je Sofija u“ The Color Purple .“ Gejl, koji je definicija onoga što je prijatelj, a Stedman koji je bio moja stena – samo nekoliko imena.
Želim da se zahvalim Udruženju stranih novinara u Hollivoodu jer svi znamo da su štampe pod opsadom ovih dana. Takođe znamo da je to nezasitna posvećenost otkrivanju apsolutne istine koja nas sprečava da zatvaramo oči na korupciju i nepravdu. To – tiranima i žrtvama, i tajnama i lažima. Hoću da kažem da ja cenim štampu više nego ikada pre, dok pokušavamo da se krećemo kroz ova složena vremena, što me dovodi do toga: ono što znam sigurno je da je govoriti da je vaša istina najmoćnija alatka koju svi imamo. Posebno sam ponosan i inspirisan svim ženama koje su se osećale dovoljno jake i dovoljno osposobljene da progovore i podele svoje lične priče. Svako od nas u ovoj sobi slavimo zbog priča koje pričamo, a ove godine smo postali priča.
Ali to nije samo priča koja utiče na industriju zabave. Ona prevazilazi bilo koju kulturu, geografiju, rasu, religiju, politiku ili radno mesto. Tako da hoću večeras da izrazim zahvalnost svim ženama koje su preživele godine zlostavljanja i napada jer su, kao i moja majka, imali decu da hrane i plaćaju račune i snu kojem su težile. To su žene čije ime nikada nećemo saznati. To su kućni radnici i radnici na farmi. Oni rade u fabrikama i rade u restoranima, a oni su na akademiji, inženjerstvu, medicini i nauci. Oni su deo sveta tehnike, politike i biznisa. Oni su naši sportisti na Olimpijadi i oni su naši vojnici u vojsci.
A tu je i neko drugi, Recy Taylor, ime koje znam i mislim da bi trebao znati. Godine 1944. Recy Taylor je bila mlada žena i majka koja je išla kući od crkvene službe u Abbeville, u Alabami, kada su je oteli šestorica naoružanih belih muškaraca, silovali, a ostavili su je sa povezanim očima na strani puta kojim se vraćala kući iz crkve. Pretili su da će je ubiti ako ikada bude rekla nekome, ali joj je priča prijavljena NAACP-u gde je mladi radnik pod imenom Rosa Parks postao glavni istražitelj u njenom slučaju i zajedno su tražili pravdu. Ali pravda nije bila opcija u vremenu Jim Crow. Muškarci koji su pokušali da je unište nikad nisu progonjeni. Recy Taylor je umrla pre deset dana, samo je stidljiva od svog 98. rođendana. Živela je kao što smo svi živeli, previše godina u kulturi koju su pokvarili brutalno moćni muškarci. Predugo, žene nisu čule ili verovale da govore istinu zbog moći tih ljudi. Ali njihovo vreme je isteklo. Njihovo je vreme isteklo ( TIMES UP).
Njihovo je vreme isteklo ( TIMES UP).I samo se nadam – samo se nadam da je Recy Taylor umrla znajući da njenu istinu, kao i istina mnogih drugih žena koje su mučene u tim godinama, a koje su i sada mučene, ide na marš. Bilo je negde u srcu Rosa Parksa skoro 11 godina kasnije, kada je donela odluku da sedi u tom autobusu u Montgomeriju, i ovde je sa svim ženama koja odluči da kaže „I meni“ ( ME TOO). I svaki čovek – i svaki čovek koji bira da sluša.
U mojoj karijeri, ono u čemu sam oduvek pokušavala da učinim, bilo na televiziji ili kroz film, govori nešto o tome kako se muškarci i žene stvarno ponašaju. Da kažemo kako doživljavamo sramotu, kako volimo i kako smo besne, kako ne uspemo, kako se povlačimo, istrajamo i kako prevazilazimo. Razgovarala sam i predstavljala ljude koji su izdržali neke od najgorih stvari koje život može bacati na vas, ali jedini kvalitet koji svi vide kao sposobnost da održe nadu za svetlije jutro, čak i za naše najmračnije večeri.
Tako da želim da sve devojke gledaju ovde, da znaju da je novi dan na horizontu! I kada se taj novi dan konačno razbije, to će biti zbog puno veličanstvenih žena, od kojih su mnogi ovde u ovoj prostoriji večeras, a neki i prilično fenomenalni muškarci, teško se boriti da budemo sigurni da će postati lideri koji će nas voditi kroz vreme kada niko neće reći „Me too“ ponovo.
https://www.youtube.com/watch?v=ss6qQM054B0
Foto:Instagram/Oprah Winfrey