Stalno slušam kako svi imamo kolektivno slabo pamćenje ali mislim da veoma greše. Kolektivno koji pamte su otišli, a neka nova deca se spremaju na isti put i ne znaju šta da pamte osim priče onih što su ostali.
Oni što su ostali sadašnjoj deci su neki matorci koji pričaju neke „ratne“ priče o devedesetim i demonstracijama kada su svi bili jedinstveni i pored tog šro su ih nazivali svakakvim imenima, bili premlaćivani, ucenjivani i još mnogo toga. Psihički i fizički iscrpljeni, bez ikakvog izvora svetla koju bi mogli nazvati budućnošću.
Energiju u borbi nismo našli u nadi za bolju budućnost dece, i ako mnogi prodaju tu priču, jer lepo zvuči. Energiju smo našli jer smo hteli da menjamo nešto odmah. Nismo razmišljali o budućnosti, već o sada i odmah. Verovali smo da upravo sada kada se sve menja onda i budućnost dolazi.
Malo ko to spominje ali trebalo bi stalno, da je uz narod uvek bio i patrijarh Pavle koji je znao da bude na čelu kolone svoga naroda.
Sada i vera su neverovatan spoj.
Autor: Aleksandar od Beograda
