Drvo Beograda na Kalemegdanu stoji samo, udaljeno od ostalih svojih prijatelja. Neki bi rekli da usamljeno gleda na Beograd i na svoje prijatelje koji su na travi okruženi klupama i spomenicima ljudi koji su nas na razne načine zadužili.
Možda je upravo, on ili ona, Drvo života Beograda koji sa svojim krošnjama nadgleda Beograd kako raste i stari. Nekada nije bio sam pored njega su bile klupe gde su stariji beograđani uz šah ili trenutak odmora razmenjivali priče koje je Drvo života Beograda upijalo. Neki su našli neku novu hladovinu dok Drvo života Beograda polako širi svoje grane kako bi i dalje slušalo beogradske priče.
Može se i sada sesti pored njega ali nikoga da mu društvo pravi. Družimo se on i ja već nekoliko decenija. Pogled na Beograd uvek isti imam a on može videti mnogo dalje. Toliko daleko da mi se ponekad čini da ceo Beograd pod njegovim korenom stoji.
Znam neki će reći to je samo drvo ali je i nečije sećanje na detinjstvo. Nečije sećanje kada je sa svojom prvom devojkom tu seo, nečije sećanje kada je prvi put sa časova pobegao, nečije sećanje kada je upravo tu prvi put zaplakao, nečije sećanje kada je …
Dovoljno je reći on je svedok mog života i svedok Beograda kojeg svakog dana gledam ispod njegove krošnje.
A, onda neko ko ne poznaje Beograd rešio je da poseče sećanja ali to je bio samo početak.
Autor: Aleksandar od Beograda
