Sveta četrdesetdva mučenika iz Amoreje su bili vojvode vizantijskog cara Teofila.
Pa kada car Teofilo izgubi bitku protiv Saracena oko grada Amoreje, Saraceni uzeše grad, zarobiše mnoge hrišćane, među kojima i ove vojvode. Ostale hrišćane ili pobiše ili prodadoše u ropstvo, a vojvode baciše u tamnicu gde tamnovahu sedam godina. Više puta dolažahu muslimanski prvaci, da ih savetuju da prime veru Muhamedovu, no vojvode ne hteše to ni čuti. Kada su Saraceni govorili vojvodama, da je Muhamed pravi prorok, a ne Hristos, upitaše ih vojvode:
„Ako bi se dva čoveka prepirali o jednu njivu, pa jedan rekao: moja je njiva, a drugi: nije nego moja, pritom jedan od njih imao mnogo svedoka, da je njegova njiva, a drugi nemao nijednog svedoka osim sebe samog, šta bi vi rekli: čija je njiva?“ Odgovoriše Saraceni: „Zaista, onoga koji ima mnogo svedoka!“
Pravo ste presudili, odgovoriše im vojvode. Tako je sa Hristom i Muhamedom. Hristos ima mnoge svedoke, stare proroke, koje i vi priznajete, koji svi od Mojseja pa do Jovana Preteče svedoče o Njemu, a Muhamed sam za sebe svedoči da je prorok, i nema nijednog svedoka.
Postideše se Saraceni, no tad opet pokušaše da brane svoju veru ovako:
„Da je naša vera bolja od hrišćanske vidi se po tome, što Bog nama dade pobedu nad vama, i dade nam najbolje zemlje u svetu, i carstvo mnogo veće od hrišćanskog“.
Na to vojvode odgovoriše:
„Ako bi tako bilo, onda bi i idolopoklonstvo egipatsko i vavilonsko i jelinsko i rimsko, kao i ognjepoklonstvo persijsko, bile istinite vere, jer u jedno vreme svaki od ovih naroda pobeđivao je ostale i vladao njima. Očigledno je da vaša pobeda i sila i bogatstvo ne dokazuju istinitost vaše vere. A mi znamo, da Bog nekad daje pobedu hrišćanima, a nekad popušta muke i stradanje, da ih ispravi i privede pokajanju i očišćenju od grehova“.
Posle sedam godina behu posečeni, 845. godine. Tela im behu bačena u reku Eufrat, ali isplivaše na drugu obalu gde ih hrišćani sabraše i sahraniše.
