U Bloku 45 Nova godina nikada nije čekala ponoć. Ona stiže ranije, tačno u 18 časova, između betona i neba, tamo gde se zgrade u Jurija Gagarina – 173, 167, 183 i 185 – gledaju preko terena kao stari znanci koji znaju da je red da se još jednom zapali svetlost u mraku godine.
Prvi novogodišnji vatromet u Bloku 45 dogodio se 31. decembra 2005. Taj prvi osećaj da praznik ne mora da dođe odozgo, sa bine, reflektora i budžetskih stavki, već može da se zapali odozdo, iz haustora, sa terasa, iz komšiluka.
Ovaj vatromet nikada nije bio gradski projekat. Nema protokola, nema zvaničnih govora, nema trake koja se seče. Organizuju ga stanari – ljudi koji se znaju po licu, po psu, po liftu koji stalno staje. Svako donese po nešto: neko rakete, neko petarde, neko termos sa kuvanim vinom, neko dete koje prvi put vidi nebo kako puca od boja.
U 18 časova, dok je grad još u dnevnom ritmu, Blok 45 menja brzinu. Dolaze ljudi iz drugih delova Beograda, sa Zvezdare, Voždovca, Palilule, čak i oni koji se inače ne usuđuju da pređu most bez ozbiljnog razloga. Dolaze jer znaju: ovde Nova godina počinje ranije i iskrenije.
Vatromet nije uvek savršen. Nekad je bučniji nego što treba, nekad kraći, nekad se jedna raketa izgubi u vetru. Ali upravo u tome je njegova istina. To nije spektakl koji se gleda sa distance, već događaj u koji se ulazi. Deca trče po betonu, stariji se drže malo po strani, neko snima telefonom, neko samo gleda, ćutke, kao da pamti.
Blok 45 je tako, bez dozvole i bez reklame, stvorio sopstvenu novogodišnju tradiciju. Ne onu koja se ponavlja zato što mora, već onu koja traje jer ljudi hoće. Godinama unazad, bez prekida, svake zime, istog dana, u isto vreme.
I dok se grad kasnije sprema za ponoć, bine i odbrojavanje, u ovom delu Novog Beograda Nova godina već je pozdravljena. Skromnije, ali toplije. Bez vlasti, ali sa ljudima.
Jer negde između zgrada, u 18 časova, Beograd se seti kako izgleda praznik kad ga prave oni koji u njemu žive.
Foto/autor: Ilustracija/ Aleksandar od Beograda
