Zamislite požar u beogradskoj čaršiji sredinom 19. veka. Ulice su uske, kuće su često građene od drveta i drugih lako zapaljivih materijala, krovovi su pokriveni šindrom, a u radnjama i zanatskim radionicama nalaze se zapaljive sirovine. Nema vatrogasnih vozila, hidranata, savremenih pumpi ni organizovane profesionalne službe. Kada izbije vatra, brzina reakcije zavisi od ljudi koji se zateknu u blizini i opreme koja im je dostupna.
Beograd je, međutim, još u prvoj polovini 19. veka imao propisana pravila zaštite od požara.
Jedan od najvažnijih dokumenata bila je Uredba o gašenju požara iz 1834. godine, doneta za vreme kneza Miloša Obrenovića. Njome su određene obaveze gradske policije, ali i stanovnika. Policija je morala da vodi računa o tome da se odžaci redovno čiste, da se u čaršiji na više mesta nalaze kace sa vodom i da budu spremne sekire, kuke i merdevine. Nije se, dakle, čekalo da požar izbije pa da se tek onda razmišlja o zaštiti. Postojala je obaveza preventivnog održavanja opreme i nadzora nad objektima. scindeks-clanci.ceon.rs+1
Zašto su baš kace sa vodom, sekire i kuke bile toliko važne? Zato što je u tadašnjem Beogradu gašenje požara često podrazumevalo i rušenje delova objekta kako bi se sprečilo širenje plamena. Sekirama su se uklanjali zapaljeni delovi konstrukcije, kukama su se izvlačili materijali i rušili delovi krovova, dok su merdevine omogućavale pristup višim delovima kuća. Voda je bila osnovno sredstvo za gašenje, ali je njeno dopremanje do mesta požara predstavljalo poseban problem.
U tom sistemu važnu ulogu imali su i sami građani. Od njih se očekivalo da učestvuju u gašenju, a zanatske i druge organizovane grupe imale su svoje obaveze. Zaštita od požara nije bila posao posebne gradske službe, već zajednička dužnost stanovništva, pod nadzorom policije.
Takav način organizovanja bio je posledica stvarnih opasnosti. Požar u gusto izgrađenoj čaršiji mogao je za kratko vreme da zahvati više kuća i radnji. Posebno su ugroženi bili delovi grada u kojima su se nalazile zanatske radionice, skladišta i objekti sa otvorenim ognjištima.
Organizovano dobrovoljno vatrogastvo u Beogradu pojavilo se 1881. godine, kada je osnovana Dobrovoljna požarna četa Beograd I. Za njenog komandira postavljen je inženjer Gliša Štajnlehner, dok je počasni predsednik bio Stevan Magazinović, ministar u penziji. Četa je imala sedište u tadašnjoj ulici Kralja Petra. Nije dugo opstala: prestala je da postoji 1892. godine, a obnovljena je 1935. godine. srpskaenciklopedija.rs
Zanimljiv je bio i način uzbunjivanja. Prema podacima Srpske enciklopedije, osmatrač požara nalazio se u staklenoj kućici na vrhu Kapetan-Mišinog zdanja. Sa te visoke tačke mogao je da prati veliki deo grada i uoči dim ili vatru. Kada bi primetio požar, obaveštavao je vatrogasce. Za vežbanje penjanja vatrogasci su imali drveni toranj na Dorćolu, na prostoru današnjeg Donjogradskog bulevara. srpskaenciklopedija.rs
Važno je razlikovati dobrovoljnu četu iz 1881. od profesionalne vatrogasne službe. Beograd je tek kasnije dobio stalnu, profesionalno organizovanu službu, a njen razvoj vezan je za širenje grada, izgradnju novih objekata i sve veće potrebe za specijalizovanom opremom.
Zato je istorija beogradskog vatrogastva mnogo starija od vatrogasnih stanica i crvenih vozila koja danas viđamo na ulicama. Njeni počeci nalaze se u jednoj uredbi iz 1834. godine, u kacama vode postavljenim po čaršiji i u obavezi da svaki građanin, kada izbije požar, pomogne u njegovom gašenju.
Pre nego što je Beograd dobio vatrogasce kao posebnu službu, imao je sistem u kojem je čitav grad morao da bude spreman da se bori protiv vatre.
