Postoje trenuci kada grad promeni svoj izgled. Sruši se stara kuća, nikne nova zgrada, preko reke se podigne most. A postoje i trenuci kada se promeni nešto što se ne može videti golim okom. Zvuk počne da putuje kroz vazduh, prelazi preko krovova, polja i reka, ulazi u domove ljudi koji ne znaju ko ga je poslao ni odakle tačno dolazi.
Takav trenutak doživeo sam 1924. godine.
Do tada su se moje vesti prenosile novinama, razgovorima, glasnicima i kafanskim pričama. Ko je želeo da čuje šta se dogodilo, morao je da pročita, da pita ili da sačeka da vest stigne do njega. A onda se pojavio radio. Mala kutija, nekoliko dugmadi, žice, neobični aparati i glas koji je mogao da stigne mnogo dalje nego što bi iko mogao da dobaci povikom.
Moja prva velika radiofonska priča počela je u Knez Mihailovoj ulici, u zgradi na broju 42, u kojoj se nalazila Prva hrvatska štedionica. U njenim prostorijama bio je smešten prvi studio iz kojeg je emitovan program namenjen slušaocima izvan same zgrade. Signal je putovao do odašiljača u Rakovici, a odatle dalje, u nepoznate domove i prostorije u kojima su ljudi pokušavali da uhvate novi, nevidljivi svet.
Dana 19. septembra 1924. godine održan je prvi probni radio-koncert. Za njegovu realizaciju bili su zaslužni inženjeri Mihailo Simić i Dobrivoje Petrović, ljudi koji su učestvovali u jednom od najvažnijih početaka domaće radiofonije. Program je pripremio Stevan Hristić, tadašnji direktor Opere, a izvodili su ga umetnici Narodnog pozorišta. Muzika je prvi put krenula iz mog centra putem koji nije zahtevao ni pozornicu pred slušaocem ni orkestar u njegovoj sobi.
Zamišljam ljude koji su tih dana prvi put čuli radio.
Neki su možda prilazili aparatu kao da će u njemu ugledati čoveka koji govori. Drugi su pažljivo osluškivali šumove, pokušavajući da razumeju kako je moguće da glas stigne iz daljine bez telefonske slušalice prislonjene uz uho. A oni koji su već razumeli tehniku znali su da prisustvuju početku nečega što će promeniti način na koji ljudi slušaju muziku, prate vesti i doživljavaju svet.
Prvi probni koncert ponovljen je u septembru, a 1. oktobra 1924. godine počeo je redovan program stanice Beograd–Rakovica. Taj datum Radio Beograd obeležava kao svoj rođendan. Program se u početku emitovao utorkom, četvrtkom i subotom, a slušaoci su mogli da čuju koncerte, vesti, servisne informacije, reklame, vodostanje i berzanske izveštaje. Muzički deo pripremala je direkcija Beogradske opere, dok su vesti pripremali novinari tadašnjih beogradskih listova.
Bio je to radio drugačiji od onog koji danas poznajete. Nije bilo jednostavnog okretanja dugmeta i biranja između desetina stanica. Nije bilo digitalnih plejlista, internet prenosa ni mogućnosti da se emisija sluša kad god poželite. Radio je bio događaj. Trebalo je znati kada počinje program, imati odgovarajući prijemnik i nadati se da će signal stići dovoljno jasno.
Ali upravo je u tome bila njegova čar.
Kada bi se aparat oglasio, daljina bi se na trenutak smanjila. Muzika iz studija postajala je deo nečijeg doma, a vesti iz grada stizale su do ljudi koji nisu mogli da budu na ulici i sami vide šta se događa.
Radio nije samo prenosio zvuk. Menjao je osećaj vremena.
Vest koja bi nekada putovala satima ili danima mogla je da stigne do slušaoca mnogo brže. Umetnik više nije morao da bude na istoj adresi sa publikom. Glas je mogao da pređe granice grada, a kasnije i granice zemlje.
Prvi studio u Knez Mihailovoj bio je samo početak. Radio Beograd je tokom narednih godina menjao prostorije i tehniku, a 1929. godine počelo je redovno emitovanje iz prostorija u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti. Program je postajao raznovrsniji, a radio se postepeno pretvarao iz tehničke novine u deo svakodnevnog života.
Ubrzo su uz muziku i vesti stigli i novi oblici pripovedanja. Radio-drama omogućila je ljudima da zatvorenih očiju zamišljaju likove, ulice i čitave svetove. Sportski prenosi donosili su uzbuđenje utakmica onima koji nisu bili na stadionima. Glasovi spikera postajali su poznati, gotovo kućni, kao da se obraćaju svakom slušaocu posebno.
A onda je došao rat.
Tokom Drugog svetskog rata radio je postao mnogo više od sredstva za zabavu i informisanje. Bio je sredstvo propagande, izvor vesti i način na koji su ljudi pokušavali da razumeju vreme u kojem žive. Radio Beograd emitovao je program i pod nemačkom okupacijom, kao vojnička stanica poznata pod imenom „Soldatensender Belgrad“. Njegova istorija tako nije bila samo istorija tehnike i kulture, već i priča o tome koliko je glas iz etra mogao da bude važan u politički i ljudski teškim vremenima.
Posle rata radio je nastavio da raste. Dobijao je nove programe, studije, ansamble i emisije. Generacije su uz njega odrastale, učile, slušale muziku, čekale rezultate utakmica i prepoznavale glasove koji su postajali deo njihovih života. Za neke je radio bio jutarnji ritual, za druge društvo tokom rada, a za treće jedina veza sa svetom dok su daleko od kuće.
Danas su se uređaji promenili. Radio možete slušati na malom prijemniku, u automobilu, na telefonu ili preko interneta. Zvuk više ne zavisi od velike antene na krovu, a program može da se sluša i onda kada se nalazite hiljadama kilometara daleko od Beograda.
Ipak, suština je ostala ista.
Negde se neko približi mikrofonu. Udahne. Izgovori prvu rečenicu. A njegov glas krene prema slušaocima koje nikada nije upoznao.
Kada prođem Knez Mihailovom ulicom, možda nećete zastati ispred zgrade na broju 42. Možda nećete ni znati da je upravo tu počela jedna od najvažnijih priča mog medijskog života. Ali ja pamtim taj prostor, prve pokušaje, tehničare koji su osluškivali uređaje i muziku koja je prvi put krenula kroz vazduh prema nepoznatim ljudima.
Pamtim 19. septembar 1924, kada je održan probni koncert.
Pamtim 1. oktobar, kada je počeo redovan program.
Pamtim vreme kada je radio bio čudo, a glas iz kutije razlog da se ukućani okupe oko stola i zaćute.
Ja sam Beograd.
Moje ulice imaju svoje zvuke. Tramvaje, sirene, korake, pijace, razgovore i zvona. Ali pre više od jednog veka dobio sam još jedan glas — glas koji nije morao da bude prisutan da bi se čuo.
Od tada, deo mene putuje kroz etar.
I dok god se negde začuje prepoznatljivi glas koji započinje emisiju, dok god neko uključi radio da čuje vesti, pesmu ili priču, ja se vraćam onom prvom trenutku kada je iz Knez Mihailove krenuo zvuk koji više nije pripadao samo jednoj ulici.
Pripadao je svima koji su ga čuli.