Turski ustav, odnosno Ustav Kneževine Srbije iz 1838. godine, predstavljao je jedan od najvažnijih dokumenata u procesu stvaranja moderne srpske države. Njime je ograničena vlast kneza, ojačana uloga Državnog saveta i postavljeni temelji novog sistema državne uprave. Naziv „Turski ustav“ dobio je zato što je donet u obliku sultanovog hatišerifa.
Turski ustav donet je u decembru 1838. godine, u vreme kada se Kneževina Srbija nalazila pod vrhovnom vlašću Osmanskog carstva, ali je već imala značajan stepen unutrašnje samouprave. Njegovo donošenje bilo je rezultat složenih političkih odnosa između srpskog kneza, domaćih starešina i velikih sila koje su imale interese na Balkanu.
Da bi se razumelo zašto je ovaj dokument bio toliko značajan, potrebno je vratiti se nekoliko godina unazad, u vreme donošenja Sretenjskog ustava.
Od Sretenjskog do Turskog ustava
Prvi ustav Kneževine Srbije donet je 15. februara 1835. godine u Kragujevcu, na Sretenje, zbog čega je ostao poznat kao Sretenjski ustav. Njime je pokušano da se ograniči kneževa vlast, uvede podela vlasti i preciznije urede prava stanovništva.
Međutim, ustav je izazvao nezadovoljstvo velikih sila, posebno Osmanskog carstva, Rusije i Austrije. Smatran je previše liberalnim za tadašnje političke prilike, pa je nakon svega nekoliko nedelja suspendovan, a potom i ukinut.
Knez Miloš Obrenović, koji je nastojao da zadrži što veću ličnu vlast, našao se pod sve snažnijim pritiskom domaćih starešina koje su zahtevale ograničavanje kneževog apsolutizma.
U takvim okolnostima započeti su pregovori o novom ustavnom uređenju Srbije. Rešenje je konačno oblikovano u Carigradu, uz učešće osmanske i ruske diplomatije i srpskih predstavnika.
Zašto se zove Turski ustav?
Zvanični naziv dokumenta bio je Ustav Knjažestva Srbije. Ipak, u istoriji je ostao poznat kao Turski ustav zato što nije donet u obliku klasičnog ustavnog akta koji bi usvojila srpska skupština, već kao sultanov hatišerif.
Hatišerif je predstavljao svečani sultanov akt kojim su saopštavane odluke i povlastice. U ovom slučaju, njime je uređeno unutrašnje državno uređenje Kneževine Srbije.
Dokument je formalno bio izraz sultanove vlasti nad Srbijom, ali je istovremeno potvrđivao određena prava i autonomiju koju je Kneževina prethodno stekla.
Upravo zbog načina na koji je proglašen, ustav je dobio naziv koji se zadržao do danas.
Knez više nije mogao da vlada samostalno
Najvažnija politička promena koju je doneo Turski ustav odnosila se na ograničavanje vlasti kneza.
Do tada je knez Miloš Obrenović imao veoma široka ovlašćenja i značajan deo državnih poslova obavljao prema sopstvenoj volji. Novi ustavni poredak trebalo je da spreči koncentraciju celokupne vlasti u rukama jednog čoveka.
Posebno važnu ulogu dobio je Državni savet, sastavljen od 17 članova. Savet je dobio značajne nadležnosti u državnoj upravi i zakonodavstvu, čime je postao ozbiljan politički činilac i protivteža kneževoj vlasti.
Članovi Saveta imali su posebno zaštićen položaj, a knez nije mogao jednostavno da ih uklanja prema sopstvenoj proceni.
Ustav je predvideo i jasnije razdvajanje sudstva od uprave, što je predstavljalo važan korak u razvoju pravnog sistema Srbije.
Zanimljivo je da Turski ustav uopšte nije predviđao Narodnu skupštinu kao ustanovu državne vlasti. Time se razlikovao od Sretenjskog ustava, koji je predviđao njeno postojanje.
Posledice po vladavinu dinastije Obrenović
Ograničavanje kneževe vlasti ubrzo je dovelo do ozbiljnog sukoba između kneza Miloša i ustavobranitelja, političke grupacije koja se zalagala za dosledno sprovođenje ustavnog poretka i ograničavanje samovolje vladara.
Sukob je kulminirao 1839. godine, kada se Miloš Obrenović odrekao prestola i napustio Srbiju.
Nasledio ga je sin Milan Obrenović, koji je vladao veoma kratko, a nakon njegove smrti na presto je došao mlađi Milošev sin Mihailo Obrenović.
Ni njegova vladavina nije dugo potrajala. Godine 1842, pod pritiskom ustavobranitelja, knez Mihailo napustio je Srbiju, a za novog kneza izabran je Aleksandar Karađorđević, sin vožda Karađorđa.
Tako je Turski ustav postao jedan od ključnih činilaca političkih promena koje su dovele do smene dinastija i uspostavljanja ustavobraniteljskog režima.
Ustav koji je najduže formalno važio u Srbiji svog vremena
Turski ustav ostao je na snazi do 1869. godine, kada je donet Namesnički ustav, poznat i kao Ustav iz 1869. godine.
Njegov značaj nije bio samo u tome što je ograničio vlast kneza Miloša. Ovaj dokument predstavljao je važnu etapu u razvoju državnih institucija, pravnog poretka i političkog života Kneževine Srbije.
Iako nije nastao kao izraz neposredne narodne ustavotvorne volje, niti je predviđao Narodnu skupštinu, Turski ustav je postavio institucionalne okvire u kojima su se tokom narednih decenija razvijali državna uprava, sudstvo i politički odnosi u Srbiji.
Njegova istorijska posebnost leži i u činjenici da je jedan od najvažnijih koraka u izgradnji srpske ustavnosti napravljen dokumentom koji je srpskom narodu formalno podario osmanski sultan.
Turski ustav iz 1838. godine zato nije bio samo pravni akt kojim je uređena vlast u Kneževini Srbiji. Bio je i dokument koji je promenio odnos snaga unutar države, uticao na sudbinu dve vladarske dinastije i obeležio gotovo tri decenije srpske političke istorije
