Kada se sa Save i Dunava pogleda prema Kalemegdanu, teško je zamisliti moj obris bez jedne figure na visokom stubu. Čovek sa mačem u desnoj ruci i sokolom u levoj, okrenut prema ušću dveju reka, već decenijama stoji iznad mene. Turisti ga fotografišu, Beograđani ga prepoznaju izdaleka, a mnogi ga smatraju gotovo mojim ličnim potpisom.
Ali Pobednik nije oduvek bio na Kalemegdanu. Nije čak ni bio zamišljen kao spomenik kakav danas poznajete.
Njegova priča počela je 1913. godine, u vremenu kada je Srbija, posle pobeda u Balkanskim ratovima, želela da podigne spomenik oslobođenju od osmanske vlasti i oda počast poginulima. Beogradska opština poverila je taj posao vajaru Ivanu Meštroviću.
Meštrović nije zamislio samo jednu skulpturu na postolju. Njegova ideja bila je mnogo ambicioznija: monumentalna fontana na Terazijama, sa četiri lavlje figure koje bi nosile kameni bazen, dok bi se iz središta uzdizao stub sa muškom figurom na vrhu. Ta figura trebalo je da predstavlja pobedu.
Umetnik je radio na projektu, a bronzana skulptura ratnika izlivena je 1913. godine. Međutim, izbijanje Prvog svetskog rata prekinulo je planove. Fontana nije postavljena, a figura je ostala da čeka svoje mesto u gradu.
Godine su prolazile. Srbija je prošla kroz rat, stradanje i velike promene. Posle stvaranja nove države, ponovo se otvorilo pitanje spomenika. Godine 1923. obnovljeni su razgovori o njegovom postavljanju, a ideja o fontani na Terazijama ponovo je došla u prvi plan.
Tada se pokazalo da spomenici ne izazivaju uvek samo divljenje.
Kada je postalo izvesno da bi na centralnom gradskom trgu trebalo da bude postavljena naga muška figura, deo javnosti se usprotivio. U tadašnjem, mnogo konzervativnijem Beogradu, takvo umetničko rešenje izazvalo je oštre rasprave. Bilo je predloga da se figura obuče, da joj se dodaju pojedini detalji, pa čak i da se njena nagost na neki način prikrije.
Meštrović nije želeo da menja svoje delo.
Rasprava je postala toliko ozbiljna da je postavljanje fontane na Terazijama napušteno. Tako je figura koja je trebalo da bude u samom centru grada dobila sasvim drugačiju sudbinu. Umesto na prometnom gradskom trgu, završila je na Kalemegdanu, iznad reka i na mestu sa kojeg se otvara pogled prema velikom prostoru oko Beograda.
Za novu lokaciju izabran je Gornji grad Beogradske tvrđave. Izgrađen je visok postament, a bronzani ratnik dobio je ime koje će ga zauvek vezati za istoriju: Pobednik.
Svečano je otkriven 7. oktobra 1928. godine, povodom desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Tog dana otvoren je i uređeni deo Savskog šetališta. Spomenik je tako postao deo većeg prostora posvećenog sećanju na ratne pobede i stradanje.
Njegov autor bio je Ivan Meštrović, jedan od najznačajnijih vajara svog vremena, dok je arhitektonsko rešenje postamenta izradio Petar Bajalović.
Figura je visoka oko četiri metra, a zajedno sa postamentom uzdiže se približno 17,5 metara iznad tla. U desnoj ruci Pobednik drži mač, a u levoj sokola. To nisu slučajni detalji. Mač predstavlja snagu i spremnost na odbranu, dok je soko simbol viteštva i pobedničkog duha.
Pogled mu je usmeren prema ušću Save u Dunav.
Kao da nadgleda mesto na kojem su se vekovima susretali putevi, vojske, trgovci i narodi. Kao da gleda prema prostoru iz kojeg sam rastao i prema obalama koje su me menjale.
Vremenom je Pobednik postao mnogo više od spomenika jednoj istorijskoj pobedi. Postao je simbol grada. Njegova silueta počela je da se pojavljuje na razglednicama, fotografijama, turističkim vodičima i naslovnicama. Ljudi su ga prepoznavali čak i kada nisu znali njegovo ime.
A ja sam ga gledao kako postaje deo mog svakodnevnog života.
Gledao sam prve posetioce koji su se zaustavljali ispred njega, decu koja su ga posmatrala sa šetališta, zaljubljene parove koji su se fotografisali na Kalemegdanu i putnike koji su iz daljine pokušavali da pronađu njegovu figuru iznad grada.
Ali ni bronza ne može zauvek da odoleva vremenu.
Kiša, vetar, promene temperature i decenije izloženosti na otvorenom ostavljali su tragove. Konstrukcija postamenta počela je da pokazuje ozbiljna oštećenja, a ispitivanja su ukazala na naginjanje spomenika. Postalo je jasno da je potrebna temeljna obnova.
U oktobru 2019. godine bronzana figura je prvi put posle više od devet decenija uklonjena sa postamenta. Spuštanje skulpture bilo je poseban događaj. Ljudi su se okupljali da posmatraju kako se figura koja je gotovo čitav vek stajala iznad grada polako odvaja od svog mesta.
Pobednik je upućen na restauraciju, dok su istovremeno izvođeni radovi na postamentu i konstrukciji. Obnova je završena početkom 2020. godine, kada je figura vraćena na svoje mesto.
Ponovo je zauzeo svoj položaj.
I ponovo je pogledao prema rekama.
Danas, kada stojim na ušću Save u Dunav, znam da Pobednik nije samo spomenik. On je priča o jednoj ideji koja je nastala posle ratnih pobeda, o umetniku koji nije želeo da menja svoje delo, o gradu koji se raspravljao gde će ga postaviti i o vremenu koje je na kraju odlučilo da mu je mesto upravo ovde.
Zanimljivo je da je prvobitno trebalo da bude fontana na Terazijama. Da je tada postavljena, možda danas ne bismo mogli da zamislimo Kalemegdan bez njega, jer ga tamo nikada ne bi ni bilo.
Ali istorija često napravi drugačiji raspored od onoga koji su ljudi planirali.
Ja sam Beograd.
Pamtim kada je trebalo da bude fontana.
Pamtim rasprave o njegovoj nagosti.
Pamtim dan kada je podignut na Kalemegdan, iznad Save i Dunava.
Pamtim i trenutak kada je, posle više od devet decenija, nakratko sišao sa svog postolja da bi ponovo mogao da stoji sigurno.
Danas je ponovo tamo gde ga svi očekuju.
Ne stoji na Terazijama, gde je prvobitno trebalo da bude. Ne nalazi se u muzeju, daleko od pogleda ljudi. Stoji na tvrđavi, na mestu sa kojeg se vidi koliko sam se promenio.
A kada neko prvi put dođe u Beograd i upita šta bi trebalo da vidi, često mu kažu da ode na Kalemegdan i pogleda Pobednika.
I razumem zašto.
Jer neki spomenici čuvaju uspomenu na događaje.
A neki, vremenom, postanu deo samog grada.
Pobednik je postao upravo to.
Ja sam Beograd.
A on je moj pogled prema rekama, moj spomenik jednoj pobedi i figura koju već gotovo čitav vek prepoznaju svi koji pogledaju prema mom nebu.