U boema ljubav samo jednom zakuca i „otvori vrata“ slobodnih misli u kojima svaka reč je vezana za lepotu nekog trena. Svaki boem žmuri jer mu oči kvare misli koji njenu lepotu iz njenog glasa pretaču u niz smišljenih reči. Kada boem pogleda ,on njen pogled želi opisati a zatim njenu kosu, jer lepotu njenog lica želi sakriti i čuvati je kao tajnu.
Ako vidite boema kome je čaša stalno puna, to je boem koji pati i neželi videti dno.Videti dno je videti kraj jednih pesama koje je samo za nju pisao. Videti kraj pesama je kraj misli i zabluda da ga ona i dalje istim očima gleda.
Prve pesme poput raširenih krila koje stalno traže leteti. Svaki zamah krila jedan stih, pretočen u nekoliko reči koje su tajna za svakoga a za pesnika sećanje na trenutke pored nje.
Prošetajte Skadarlijom jer tu gospoda pozdravljaju dame. Prošetajte Skadarlijom jer tu dame kriju osmehe i srce. Prošetajte Skadarlijom jer tu je izazov izmamiti osmeh dami i uspeti se približiti njenom srcu.
Autor: Aleksandar od Beograda
