Pluća imaju nezahvalan posao. Svakog minuta kroz njih prolazi vazduh iz spoljne sredine, bez mogućnosti da biraju šta će iz njega uzeti, a šta će odbiti. Kiseonik je neophodan za život, ali zajedno sa njim u disajne puteve mogu dospeti prašina, dim, polen, izduvni gasovi i mikroskopske čestice zagađenja.
Veći deo vremena to ne osećamo. I upravo zato je zagađenje vazduha toliko ozbiljan zdravstveni problem.
Kada je vazduh vidljivo zagađen, čovek instinktivno reaguje. Zatvara prozor, skraćuje boravak napolju ili stavlja masku. Mnogo je teži problem ono zagađenje koje ne možemo da vidimo. Sitne čestice mogu biti toliko male da prolaze duboko u pluća i dospevaju do delova respiratornog sistema koji nisu namenjeni da se svakodnevno nose sa tolikim opterećenjem.
Pluća nisu samo cev kroz koju prolazi vazduh
Disajni sistem poseduje čitav niz zaštitnih mehanizama. Sluz zadržava deo čestica, sitne dlačice u disajnim putevima pomeraju nečistoće prema spolja, dok imuni sistem reaguje na ono što ipak prodre dublje.
Ali ti mehanizmi nisu beskonačni.
Kada je organizam povremeno izložen prašini ili dimu, može se izboriti sa tim opterećenjem. Problem nastaje kada izloženost postane svakodnevna. Tada disajni sistem praktično nema dovoljno vremena da se vrati u stanje mirovanja.
Zato dugotrajno zagađenje nije isto što i nekoliko sati provedenih u zadimljenom prostoru. Razlika je u trajanju, ponavljanju i količini štetnih čestica.
Najmanje čestice mogu biti najveći problem
Posebnu pažnju stručnjaka privlače fine i ultrafine čestice iz vazduha. Njihova veličina omogućava im da prodru dublje u respiratorni sistem nego krupnije čestice.
PM2,5, na primer, predstavljaju čestice prečnika do 2,5 mikrometra. Toliko su male da ih čovek ne može videti golim okom. Ipak, njihov uticaj nije nimalo nevidljiv kada se posmatra dugoročno zdravlje populacije.
Zagađen vazduh povezuje se sa većim rizikom od respiratornih i kardiovaskularnih bolesti, a posebno su osetljivi ljudi koji već imaju astmu, hroničnu opstruktivnu bolest pluća ili druge probleme sa disajnim sistemom.
Zašto se organizam ponekad „navikne“
Postoji jedan zanimljiv paradoks. Čovek koji godinama živi u zagađenoj sredini može prestati da primećuje neprijatan miris ili težinu vazduha.
Ali to ne znači da su se pluća prilagodila tako da im zagađenje više ne smeta.
Organizam može da se navikne na osećaj, ali fiziološka izloženost ostaje. To je slično kao kada neko živi pored prometne saobraćajnice i nakon nekog vremena više ne čuje automobile. Mozak je prestao da obraća pažnju, ali automobili nisu prestali da prolaze.
Grad kao svakodnevna laboratorija
Saobraćaj je jedan od važnih izvora zagađenja u urbanim sredinama. Posebno su problematične zone sa velikim brojem vozila, gužvama i slabom cirkulacijom vazduha.
Zanimljivo je da kvalitet vazduha može značajno da varira čak i unutar istog grada. Ulica sa intenzivnim saobraćajem i park udaljen nekoliko stotina metara nisu nužno isto okruženje za disajne puteve.
Zato se sve više govori o tome da nije dovoljno pitati kakav je vazduh „u gradu“. Važno je gde živimo, gde radimo, kojim putem svakodnevno putujemo i koliko vremena provodimo u različitim sredinama.
Pluća počinju da se brane pre nego što čovek oseti problem
Kašalj, iritacija grla, sviranje u grudima ili otežano disanje mogu biti vidljivi znaci da disajni sistem reaguje. Ali neke promene mogu se razvijati mnogo ranije.
Hronična izloženost zagađenju može doprineti inflamatornim procesima u plućima i smanjenju njihove funkcije. Kod dece je tema posebno važna jer se njihova pluća još razvijaju, dok starije osobe i ljudi sa postojećim bolestima imaju veću osetljivost.
Zbog toga zagađenje vazduha nije samo pitanje trenutnog osećaja nelagode. Ono je pitanje godina.
Ne možemo prestati da dišemo
Za razliku od hrane ili vode, čiji izbor možemo relativno lako promeniti, vazduh ne možemo jednostavno izbeći. Čovek može promeniti restoran, kupiti drugu namirnicu ili odlučiti da ne puši. Ali ne može da prestane da diše kada izađe iz kuće.
Upravo zbog toga odgovornost za kvalitet vazduha nije samo individualna. Lične navike mogu smanjiti izloženost, ali ozbiljno smanjenje zagađenja zahteva promene u saobraćaju, energetici, industriji, urbanom planiranju i načinu na koji gradovi funkcionišu.
Nije baš realno savetovati čoveka da „samo diše čistiji vazduh“ kada mu je zagađenje bukvalno iznad glave.
Zaključak
Pluća su granica između spoljnog sveta i unutrašnjosti organizma. Svakim udahom ona obavljaju svoj osnovni posao, ali istovremeno dolaze u kontakt sa sredinom u kojoj živimo.
Zagađenje vazduha zato nije samo ekološki problem. Ono je zdravstveno pitanje koje se tiče svakog čoveka koji živi, radi ili odrasta u urbanoj sredini.
Možda je najveći paradoks u tome što najvažniju stvar za zdravlje uzimamo zdravo za gotovo. Vazduh ne kupujemo, ne biramo njegovu ambalažu i ne čitamo deklaraciju pre nego što ga udahnemo. Samo ga udišemo.
I upravo zato njegov kvalitet mora biti pitanje javnog zdravlja, a ne samo pitanje vremenske prognoze.
