Nakon objave rata Beograd je bio napadnut u noći između 28. na 29.juli 1914. godine. Branioci Beograda su ga uspešno branili sve do 1.decembra 1914. godine kada je pao pod Austrougare do 15.decembra 1914.godine. Sledeće zauzimanje Beograda bilo je 8.oktobra 1915. godine i trajalo je do 1. novembra 1918.godine.
U periodu kada je Beograd bio tri godine pod Austrougarskom menjali su se njegovi upravnici koj su činili pripadnici austrougarske vojske. Upravnik varoši beogradske major Ivan Franc smenjen je tokom 1917.godine , a na njegovo mesto došao je potpukovnik Aleksandar Naumov.
Beograd je ličio na sve samo ne na grad. Od silnog bombardovanja bio je razrušen, ulice puste kao i kuće jer se veliki broj beograđana dao u beg kada su videli da će Beograd pasti. Možda bi Beograd i ostao bez stanovnika da ih nije vratila austrougarska vojska tokom njihovog bega.Radila su četiri hotela i nekoliko kafana. U kafanama i hotelima radili su beograđani za neku navodnu platu,ali uglavnom bi bili isplaćeni u brašnu ili u nekoj drugoj vrsti hrane.
Balkanska ulica je priča sama za sebe jer je jedan deo kuća bio pretvoren u bordele ili ti ulica je bila centar prostitucije.
Na dnevnom nivou austrougarski policajci su nekoga hapsili,pa puštali nakon torture, jer su verovali da je špijun,pokušava da organizuje pobunu,krije nekog ili jer su verovali da ima sakriveno blago negde. Beograđani iz tog vremena upamtili su „krvnika“ Vitmana ( Vidmana) koji je bio visok i krupan sa zelenim očima, za koje su opisivali da su ledene. Nakon rata mislili su da je pobegao ili mrtav ali je uhvaće 18.novembra 1918.godine i sproveden u Beograd. Neke beograđanke, nad kojima je vršio torturu, su mu opraštale u policiji kada su trebale da daju izjavu o njegovim zverstvima. Nisu mu stvarno opraštale, postojali su tu drugi razloz, kao na primer čuvanje časti.
Tortura nad beograđanima je bila svaki dan. Svi su odvođeni na radove u rudnike, popravku železnice,puteva… Muškarci koji su eventualno mogli i da rade transportovani su u Mađarsku na teške radove. Uglavnom žene i deca su čistili beogradske ulice i za to dobijali po pola kilograma brašna kako bi se prehranili, a nekada bi dobijali i na nedeljnom nivou po tri kilograma ili manje.
Često su stizale naredbe o posebnim radovima za koje će navodno biti plaćeni beograđani ali uglavnom se to svodilo na prisilan rad.
Zbog slabih zaliha hrane menjan je stalno način podele, pa je vršena podela na dnevnom nivou u pripremljenoj hrani. Kasnije se prešlo na kupone za hleb, pa je po osobi bilo 300 grama hleba na dnevnom nivou.
Interesantno je da beograđani nisu smeli, u suštini, da imaju u kući rakije jer je bila naredba da svako ko ima rakiju mora da preda autrougarskim vlastima zbog vojnih potreba. Ukoliko austrougarima u nekom trenutku nije trebala ,a da bi beograđani mogli da je imaju u kući ,morali da plaćaju određenu cenu po litri rakije.
Tokom svog perioda vladavine austrougarska vojska je iz Beograda odnosila SVE. Iz Beograda su transportovane štamparije,knjige,mehanizacija,stoka,živina…. Iz rudnika su vađeni olovo i bakar,u selu Babe, koji su transportovani vozovima na dnevnom nivou u Austriju. Kolika je bila velika operacija eksplatisanja rudnika govori i podatak da su austrougari stvorili jedan ceo odsek koji će kontrolisati vađenje i transport eksplatisanih sirovina. Odnošenje sirovina nije važilo samo za Beograd, već i u čitavoj Srbiji.
Austrougari su dozvolili dolazak u četiri crkve i to u Vaznesenjsku crkvu, staru crkvu Svetog Marka, Svetog Nikole i Svetog Save.
Malo je poznato da je tokom trogodišnje vladavine Beogradom u više navrata organizovano tajno okupljanje kako bi se oduprelo tadašnjoj austrougarskoj vlasti. Organizatori nisu imali snage jer su u Beogradu ostali stariji sugrađani, žene i deca. Kada se saznalo za mogućnost pobune, nudile su se i novčane nagrade za svakog ko ukaže na pobunjenika.
Posle tri godine gladi ,tortura ,prinudnih radova, radova koji su se morali raditi iz preživljavanja i prehrane dece, Beograd je oslobođen 1.novembra 1918.godine.
Foto:Ilustracija/wikipedia
