Дан: 11. новембар 2025.

Probudilo se jedno novo jutro, svetlije nego ranije.Nebo više nije bilo sivo od dima,već modro, rašiveno, kao da se samo oporavlja od rana koje je videlo. Ponovo sam čuo korake koji nisu bežali.Žamor pijaca, smeh iza prozora, miris kafe ujutru.Život se vraćao, oprezno, kao ptica što proverava da li je gnezdo još uvek sigurno. Tramvaji su zazvonili prvi — kao da su hteli da proslave.Bioskopi su otvorili vrata,a ulice su se punile novim licima,mladima koji nisu pamtili ni glad ni granate.Njima sam se najviše radovao.Jer u njihovom koraku nije bilo…

Posle rata — nije odmah došla pesma.Prvo je došao muk.Onaj koji se nadvije nad svaku ulicu,kao magla što skriva i rane i sramotu preživljavanja. Moji zidovi su bili ispucali,prozor do prozora oblepljen daskama,a vetar je svirao kroz rupe kao kroz prazne flaše.U tom zvuku bilo je svega — i tuge, i upornosti, i stida. Ljudi su se vraćali.Neki pešice, neki vozovima bez stakala.Neki su me tražili u ruševinama,kao da sam ja neko ko može da odgovori —„Ovde sam, čekao sam te.“ Ali ja sam ćutao.Jer nisam znao kako da im…

Ne sećam se tačno trenutka kada je tišina prestala da boli.Možda onog jutra kad su se čuli prvi topovi iz pravca juga,ali ovaj put nisu bili neprijateljski.Zvuk oslobođenja — imaš li predstavu kako to zvuči?To je šum koraka koji se vraćaju kući. Ulice su me dočekale bose i ranjene,ali svaka kaldrma znala je da će ponovo čuti smeh.Na horizontu se ukazala prašina,a u njoj zastava — moja, rastrgnuta, ali podignuta visoko. Srpska vojska.Vraćali su se moji sinovi, oni koji su preživeli Albaniju,oni koji su izgubili sve osim vere da će…

Tišina je pala pre nego što su čizme stigle.Nije to bila tišina mira, već ona gusta, što pritiska zidove,ulazi u pluća i guši svaki pokušaj da se udahne sloboda. Ja, Beograd, nisam više disao — šaptao sam kroz prašinu.Na mojim trgovima nije više odjekivalo „napred“,već korak koji nije znao moj jezik,ni moje ime. Pogledaj me tada:Ulice su mi bile obezglavljene,izvori vode pili su suze,a dim iz ruševina mirisao je na sramotu onih koji nisu stigli da poginu. Kroz mene su prolazile parade stranih vojnika,hladnih očiju i urednih redova.Nisu znali da…

Nebo je tog jutra bilo nisko, kao da se spustilo da čuje moj šapat.U magli Dunava, granate su sekle vodu, a dim je mirisao na metal i na kraj.Ja sam stajao uspravno — grad od kostiju, od kuća i od ljudi koji su rekli:„Ne damo!“ Iz svake moje ulice izviralo je ime.Sa Dorćola su krenuli sinovi ribara,sa Palilule učenici koji su tek naučili da ljube,sa Vračara očevi što su preklinjali nebo da sačeka bar još jedan dah.Nisam znao gde se završava čovek, a gde počinje moj kamen. I onda —…

Zvuk je postao moj saputnik.Ne mirno šaptanje vetra, ne vesela pesma reke, već hukanje granata koje režu nebo i tresu moje bedeme.Svaki udarac je bio udarac u moje srce, u moje ulice, u moje zidove. Mirisi su se promenili.Dim se uvukao u svaki kutak.Drvo koje gorelo škripalo je dok je plamen jeo krovove.Miris baruta se mešao sa mirisom vruće gline i mokre kaldrme.Sve je bilo teže, gušće — svaki dah ljudi bio je ispunjen strahom i prašinom. Ljudi su istrčavali na ulice.Pod kaputima su nosili decu, torbe, dragocenosti koje nisu…

Bio je dan koji se nije najavio.Sunce je još držalo svoj stari red nad krovovima, a ja sam ležao mirno između dve reke, ne sluteći da ću u jednom trenutku postati polje bitke. Terazije su šaptale jutarnji posao, pekare su slale miris toplog hleba ulicama, dečiji koraci odjekivali su mostovima — sve kao i uvek. A onda je nebo najavilo.Prvi zvuk došao je sa druge strane Save — huk koji nije bio vetar, već glas topa koji je prvi put progovorio o nečemu što ime nema. Bio je to kratki,…