Категорија: BEOGRADSKE PRIČE

U nekadašnjem Beogradu,nakon Prvog svetskog rata,običaji proslavljanja velikog praznik,Bogojavljanje, menjali su se u skladu sa vremenima koja su dolazila ali jedan način proslave se nije menjao,do Drugog svetskog rata. Već u ranim jutarnjim satima veliki broj građana,koji se povećavao iz godine u godinu, bio je okupljen oko Saborne crkve sa flašama ili bokalima u ruci,kako bi uzeli osveštanu vodu. Nije se mnogo marilo za hladnoću,a u nekim godinama znao je sneg da bude i do kolena, i pored toga, Beograđani su i po nekoliko sati čekali kako bi poneli osveštane…

Pred Tucindan u Beogradu,početkom 20.veka, na ulicama su se mogli videti samo beogradska gospoda koja su užurbano hodala beogradskim kadrmama kako bi našli pečenicu za Božić. Jedan deo siromašna dece su trčala za gospodom,dobro obaveštena, i navodila ih u mesare koje još imaju pečenica ili ćurki, u nadi da će im gospoda dati nešto kao nagradu. Drugi deo siromašne dece iz beogradskih škola stvarala su redove ispred humanitarnih radnji kako bi dobili jaknu ii neki deo garderobe. Muškarci se nisu smeli vraćati kući praznih ruku,pa su znali pešačiti po snegu…

Danas već svi znamo da „divljih taksista“ ima na svakom uglu preko celog dana,čak se nalaze i na samim taxi stanicama u centru grada. Obično loše prođu turisti koji nisu upoznati sa razlikom regularnih od „divljih taksista“ koji će im određenu rutu naplatiti možda i više od koliko bi trebalo. I pre taksi vozila gradska vlast je pokušala da se izbori sa proizvoljnim naplaćivanjem prevoza.  U vreme beogradskih fijakera,početkom 20,veka, bila je određena tarifa kako će se naplaćivati usluge. Preko dana naplaćivalo se 2 dinara za prevoz danju,a noću 4…