Bilo nekada u Beogradu : Mesne poklade

Moji drugari su večeras spavali u nekadašnjoj Bukurešt mali, a to vidim po njihovoj odeći koja je prljava od blata. Meni se čini da najviše blata je u Bukurešt mali pa čak i kuće od njega grade. Sve je sada o blatnjavom naselju kao daleko sećanje od kada su me gospođa i gospodin uzeli za sina ili kako oni to vole da kažu našao sam sam sebi majku i oca.

U nekim trenucima nedostaje mi opet taj svet ali kada se setim čudnih dama,žandara i gospode koje si su pričali jezikom koji niko ne razume sve ode u blatnjavo ili crno sećanje. Sećam se jedne priče da je došlo mnogo žandara u Bukurešt malu, a sa njima i Knez Miloš,čije ime i ja nosim. Očekivalo bi se da Veliki Knez neće zagaziti u tu kaljugu i da će gledati sa neke visine ali on je ljutito prolazio i ,prema priči, je rekao jednom vojniku sa puno nekih medalja na kaputu:

„Jel’ si ti obilazio samo kuće uglednih dama i jel tvoj konj samo jednu putanju zna? Od danas tvoj konj mora naučiti i drugi put. Ako on ne nauči ,tvoje noge hoće. Ovo mora stati.“

Prema priči, tog dana nikog skoro nikoga nije bilo u Bukureš maloj jer su svi vikali nešto a onda otišli.

Gledam sa prozora moje drugare čekaju na ulici da im neko udeli nešto ili da na neki teži način zarade za hleb a taj teži način ukoliko neuspe završi se veoma loše. Sećam se pre par godina ,da je u bežanju od gospodina ,moj drug Mitar ,pod kočije zaustavio naše drugarstvo. Gospodin nije plakao,a svi su mislili da će mu biti krivo, još je i pogrdnu reč rekao.

Gospođa,moja mama, sprema ručak jer danas su kaže Mesne poklade i da se trebamo mesa najesti jer već od sutra mesa ne sme biti do Uskrsa. Gospodin,moj tata,i ja smo doneli puno stolica jer se izgleda nećemo sami gostiti.

„Miloše!“ – povika gospođa a ja brzo potrčah da joj pomognem ako joj pomoći nešto treba. Međutim, gospođa kaže da trebam ići sa gospodinom da nešto pribavimo.

Izađosmo, ja i gospodin, a on odmah zastade i pita me šta vidim. Nabrojah mu ljude, kuće , konje ali on me prekinu. I ponovo upita :

„Miloše, koga vidiš a da ga poznaješ?“

Nabrojah mu nekoliko mojih drugara i malu Milenu koja se uvek oblačila kao dečak i ponašala isto jer se plašila da će je neko nepoznati uzeti i kakvo zlo naneti. Kaže mi gospodin da ih sve pozovem ispred kuće ali mi nereče zašto ,a ja nepitah jer znam da gospodin nije rđav čovek.

Pozvah ih,a neki me i ne prepoznaše jer mi je sada čista odeća i lice. Milena me sa čudom gledala, a zatim i osmehom i zagrljajem darivala. Mnogo mi pitanja svi postaviše a ja,iskreno,malo me je sramota što bogato izgledam i što punog stomaka pred nima stojim a oni možda ni dva dana nisu jeli.

Upoznah ih sve sa gospodinom, a Milena oponašajući muški glas pokuša jako da stegne gospodinovu šaku. Gospodin se nasmeja pa im reče:

“ Vaš drugar ima novu kuću i donekle novi život. Danas je dan koji nas opominje da se uvek trebamo setiti drugih, a za mene drugi ste vi, Miloševi drugari. Zato bih vas zamolio, ako ste slobodni ,da se pridružite sa Milošem na trpezi?“

Svi pogledaše mene a Milena napravi korak,nazad, pa onda napred bliže meni. Srećan sam što ću ponovo sa njima deliti hleb jer ukusnijeg hleba ni nema.

„Drugari. Hoćemo li ručati? Ja već umro gladan od želje da saznam šta je novo u blatnjavoj dolini. Umro od želje da čujem koga je Milena kao muško prešla. Umro od želje da ponovo sednemo zajedno i delimo isti hleb kao što delismo i prije.“

Prva priča: BILO NEKADA U BEOGRADU NA DETINJCE

Druga priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : MATERICE

Treća priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : OCI

Ako ste propustili