Beogradske priče: Zvečanska mi je adresa

Možda bi neki rekli da nisam imala sreće i možda bi bili u pravu. Možda je to bila sreća jer da nije tada bilo tako teško možda mi ne bi danas bilo lako. Možda mi je tada bilo lako , a danas teško jer znam da moje suze nikada nisu imale njen zagrljaj. Mnogo je filozofije u „malom“ delu detinjstva.

Nisam rasla u vrsti ljubavi koja se zove porodica ili roditelji. Pružena mi je druga ljubav koja bi trebalo da me ispuni ali jedna kap u pustinji ne može napraviti more.

U dve ruke devojke koja nas je čuvala htelo je nas „desetoro“ da bude u njenom zagrljaju. Mnogo želje i ljubavi, a malo ispunjenih dečijih snova. Devojke su se menjale ali naša je ljubav ostala ista, kao i želja da jedini budemo u tom zagrljaju.

Pričali su mi da me je našao neki momak kako plačem između kontejnera i kada me je on uzeo da više nisam plakala. Zagrlila sam njegovu ruku koju sam jedva pustila da bi bila u zagrljaju doktorke.

Zamotana u neki čašav bez imena i prezimena doveli su me na novu adresu gde ću dugo boraviti. Kada uđeš na tu adresu postaješ jedan od mnoge dece , a tvoje ime i prezime se izgubi u rečenici : DETE IZ ZVEČANSKE.

Koliko bi bilo lepo da u priči umesto „dete iz Zvečanske“ spomene se ime. Ime koje će neko zaboraviti ,a neko upamtiti ali svakako postajemo osobe. Osobe koje nemaju prošlost o kojoj mogu pričati, ali sigurno osobe o kojoj će prošlost pričati, a koje budućnost čeka.

Zvečanska mi je adresa, a ja sam dete…

Autor: A.M ( U znak sećanja) STOP NASILJU NAD DECOM

Foto:ilustracija

Next Post

Prеpоdоbni Sisоjе Vеliki

Пет јул 19 , 2019
Nakon smrti svоg učitеlja, sv.Antonija, Sisоjе sе nastaniо na pustinjskоj gоri, zvanоj Аntоnijеva, na kоjоj sе i Аntоnijе ranijе pоdvizavaо. Tеškim trudоvima nad samim sоbоm tоlikо jе ukrоtiо sеbе, da jе bi krоtak i nеzlоbiv kaо jagnjе. Bоg mu je daо vеliku blagоdat, da iscеljujе bоlеsnikе, izgоni nеčistе duhоvе, i […]