Beogradske priče : Vrbica u Beogradu

Svi smo se već spremili da u crkvu idemo. U maramicu mi je mama stavila nekoliko grančica vrbice kako bi ih u crkvi osveštali.

Kada smo izašli na kaldrme čuli su se zvončići na svakom konju koji je prošao a deca imućnija su trčala sa zvončićima. Male dame su venčiće držale na glavi i to ne samo jedan već nekoliko. One koje su htele da budu sva u cveću čak su i lančiće sebi od cveća izradile.

Milena je stajala na uglu ulice i prodavala venčiće od cveća koje je ubrala iz nekih bašti kako bi zaradila za današnju pogaču, a ako bude imala sreće, zaradiće da će moći jesti lagodno i nekoliko dana. Moja mama pozva Milenu da krene sa nama ali ona pogleda u svoje pantalone i pogleda nas,spusti glavu,možda se i zacrvenela ali garavo lice od noći prespavane na blatu sakri svaku boju.

Nikako se nemogu navići na čistu odeću. Trebalo bi da mi bude prijatno ali stvara mi nelagodnost jer se još nisam navikao ili jer vidim moje drugare poput Milene pa me je sramota jer moje noge danas neće trčati za bogatim gospodinama koji imaju kako bi im tražio da mi udele bešto kako bi jeo danas. Moje ruke danas ne drhte od iznemoglosti kao Milenine.

„Milena.Gospod negleda u čistu odeću već u čistu dušu. Nemoj se sramiti lepih želja i dobrih dela koja u svome srcu želiš. Hajde sa nama da i tebi zvonce stavimo i možda uspeš da isprosiš koju želju i da zvonce od sreće počne zvoni“, reče moja mama Mileni.

„Gospođo. Nestidim se ja pred Boga stati već se sramim pogleda drugih ljudi koji u meni dečaka i sirotinju vide. Devojčica u odeći muškarca,sirotinja praznih džepova neide u crkvu ,već se pred crkvom moli“,ponosno izgovori Milena sigurna u svoje reči.

Zamisli se moja mama ali  …

“ Tvoje reči su pune istine moja mila devojčice.Nije bitno kako te drugi gledaju,ali stajaćemo i mi ispred crkve i venčiće ti pomoći da koji prodaš“,umiljato joj reče moja mama.

Milena se zakratko zamisli i krenu sa nama. Sigurno joj se svidela ideja da venčiće prodaje ispred crkve sa gospođom jer će ih tako pre prodati.

Stajasmo pred crkvom i sve venčiće Milenine prodali a grančice vrbe što mi u maramici stajaše pred crkvu sam stavio. Deca su trčala iz crkve i sa zvončićima zvonili kao da sva crkvena zvona zvone. Dame se klanjale na izlasku iz crkve dok su gospodini iz svojih malih džepova vadili časovnike i odmahivali glavom kao da već kasne negde.

Moja mama sva srećna zbog Mileninih osmeha jer danas a i sutra za pogaču će imati. Krenusmo nazad i usput pokupismo koje cveće jer kažu da se valja u lavor staviti cveće i umiti se sutra sa njime. Od jednog dela cveća mama napravi venac i stavi ga na Mileninu glavu.

„Moja mila. Cveće na vencu je uvek cvetan život. Cveće na vencu je uvek lepe misli. Zvonce oko vrata da uvek lepe vesti imaš“, reče joj moja mama pre nego u kuću uđosmo.

Prva priča: BILO NEKADA U BEOGRADU NA DETINJCE

Druga priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : MATERICE

Treća priča: BILO NEKADA U BEOGRADU : OCI

Četvrta priča: BILO NEKADA U BEOGRADU MESNE POKLADE

Foto:pixabay

Ako ste propustili