Beogradske priče: Petokraka kreće za Beograd

Možemo poricati, ali to ne bi bil i istina da je bio najmoćniji državnik svoga vremena i da je predvodio najveći i najefikasniji pokret otpora tokom Drugog svetskog rata u Evropi. Ostale stvari koje se pišu treba ostaviti istoričarima ili bolje rečeno ljudima koji su živeli u to vreme jer oni su najbolji svedoci jedne istorije.

Prema priči bio je odmeren sa velikom dozom tajnosti koju je uvek čuvao od svih i ako možda nije ništa krio. Priča koja mi je ispričana malo me podseća na kneza Miloša Obrenovića, svakom je nešto rekao, ali niko nije znao celokupnu priču.

Oni koji su ga čuvali pre rata i tokom rata imali su poseban status kod njega i nisu se zvali obezbeđenje ili pripadnici pokreta ,već nazivom kojim ni ne naslućujete da se radi o osobi od posebne važnosti za održavanje u životu takve ličnosti (naziv će za sada ostati tajna).

Tih godina 30-tih bile su brze jer se u KPJ-u veoma razvio i bio ozbiljna pretnja, ne samo u tadašnjoj Jugoslaviji već i van tih prostora, pričao mi je tada. Znam da se misli da su svi jurili njega i zatvarali, ali nije on imao toliku popularnost koliko se danas misli. Svi su gledali u svoje „lokalne otporaše“ kao u nešto posebno, a jedan mladi pripadnik KPJ-u za koga se i više nego znalo retko se spominje. Javna je bila tajna kasnije da je čak prema njegovim otporašima snimljena i serija i film „Otpisani“, a njegov lik dosta je podsećao na Tihog. Ono što je on radio u Beogradu se prepričavalo.

Na žalost pod sumnjivim okolnostima,ako ćemo tako da kažemo, je bio ubijen i ako znamo ko je to naredio. On je bio veće ime od njega čak i tokom Drugog svetskog rata i zato je morao da „nestane“ kada se videlo da rat neće dugo trajati ali to je već druga priča, rekao mi je tada.

„Verovatno te interesuje kako smo se upoznali?“ Pitao me je. Kao što sam rekao te 30-te bile su malo haotične iz mog nekog sveta, a opet i proste za nekoga ko je želeo da živi normalnim životom. Neki su vikali Dole kralj i dole vlada, a neki Živeo kralj, a najviše je bilo onih koje ništa od toga nije zanimalo. Mnogo je bilo sirotinje i svaki posao je bio veliki bez obzira šta si radio.

Imao si gospodu,radnike i sirotinju. Razlike između sirotinje i radnika je delio samo jedan dan više koji je radnik imao za hleb. Onda se može razumeti nezadovoljstvo i zbog čega se KPJ-u tako masovno širio bez obzira što su ga zabranjivali i smatrala ilegalnom tadašnja monarhija. Ovo ti pričam kako bi razumeo makar delić tog vremena, ali ni kasnije nije bilo zlatno vreme.

On je tokom svojih putovanja i bežanja od žandarmerije uglavnom dolazio u neka sela gde bi prespavao a onda nastavio dalje. Za njega nije bilo odmora.I u tim selima gledao je da skrene pažnju na sebe govorima o vrednosti svakog radnika i ostale standardne priče kojih sam se naslušao pa ne bih da ponavljam. Kao da se nije krio već gledao da dozove žandare da dođu u to selo. Kada sam ga prvi put video i ako nisam znao ko je , imo je to nešto u sebi što ga je izdvajalo od ostalih. Oblačenje mu nije odmicalo od ostalih, a ni govor. Postojalo je to nešto što mi je i danas teško da ti opišem i objasnim.

Sedeo je tada sa još neka svoja dva druga u našoj lokalnoj kafani i nekom drugaricom,dok sam ja pričao sa svojim meštanima koji smo se tu obreli kao i svako popodne. Ušlo je nekoliko žandarma i jedan od njih, predpostavljam njihov zapovednik, rekao „Dok mi čuvamo kralja neki za nas po običaju nešto slave.“

Već smo znali da će biti nevolje jer kada su žandari dolazili obično bi samo seli bez ikakvih komentara jer su znali da umemo mi da budemo veoma „nezgodni“ i da se držimo dalje od politike. Verovatno ga neko poslao, a da pri tome nije savetovan gde dolazi, pa već sa takvim ulaskom moji meštani su čekali sledeće njegove reči.

Gledao je taj njegov zapovednik po prostoriji kafane i prišao njegovom stolu. Nisam čuo koji je razgovor tekao između njega i zapovednika jer su svi pričali, a i nisam se nešto trudio da  čujem. Moj brat koji je sedeo za susednim stolom sa našim komšijama se nešto nasmejao a neki od žandara ga je udario i to je bilo to. Svi moji meštani su se okomili na žandarme i dobro ih tukli. U tome haosu jedan od žandara je podigao pušku i vikao kako će pucati .Prvi na nišanu mu je bio on. Prišao sam žandaru ispred cevi i rekao:

„Budeš li ispalio taj metak moja krv će poteći. Vidiš li moje meštane ovde? Tebi ni dlaka sa glave neće zafaliti. Takvi smo mi. Ono što će se desiti je da poroda i porodice posle tog metka nećeš imati. Ti ćeš živeti ali ne i oni. Ja sam nečije prezime i sa tvojim metkom će ono stati. Ti si nečije prezime i oni će se pobrinuti da tu i stane.“

Spustio je pušku,zapovednik je uplašeno ćutao, i svi su žandari otišli.O tome se nije pričalo jer da se pričalo ušla bi vojska i to bi se loše završilo.

Nakon toga on mi je prišao. Verovatno misliš da bi mi se zahvalio što sam ga spasao ali nije bilo tako. Sada znam koliko je bio mudar i znao kako treba prići i privući ljude u njegov pokret. Rekao mi je da nisam trebao da dajem svoj život za njegov i kako sam ja hrabar čovek i da on na žalost toliko hrabar neće nikada biti. Naravno, bio je samo slatkorečiv. Seo je za naš sto i ako ga niko nije pozvao i pričao o životnim temama a partiju nije pomenuo. Sećam se da sam razmišljao ko je ovaj intelektualac u odelu radnika. Ima nešto interesantno da sam njegovo pravo ime saznao tek kasnije jer mi se tada predstavio kao Rudi.

Već kada je bilo kasno i vreme da idemo svojim kućama zamolio me je da radim za njega. Objasnio je ko je i da mu trebaju hrabri ljudi koji će stajati uz njega i kada postane loše. Živeo sam mirnim seljačkim životom i možda mi je trebalo uzbuđenje ili sam samo bio mladi zanesenjak da postanem važan. Iskreno neznam zašto sam to i prihvatio.

Rekao sam bratu, koji me je odgovarao od takve ideje a kada sam došao kući roditelji su ćutali posle vesti koju sam im saopštio. Video sam na ocu da je razočaran i samo je rekao mome bratu: „Sada ćeš raditi za dvojcu.Jedna usta manje ali posla više.“

Majka me je ispratila dok me je on i još nekoliko njegovih drugova čekalo ispred kuće. Od tog trenutka postao sam njegova „pesnica“ a da toga nisam bio ni svestan.

Pitao sam ga kuda idemo. Osmehnuo se a onda rekao:

„U centar svega. Beograd.“

Autor: A.M

Foto:Beogradske vesti

Related posts